Kriza mladog doba

Proslavili smo Međunarodni dan mladih, posvećen onima koji imaju između petnaest i tridest godina, i nezvanično – onima koji se osećaju mladima u duši! Mladost je doba formiranja, pravljenja izbora u širokom spektru mogućih aktivnosti i uloga. Nekome ovo u retrospektivi možda izgleda kao period švedskog stola, nesputane slobode koja otvara sva vrata ovog sveta, samo „da su joj ova pamet, a one godine“. Sa druge strane, zamislite osobu u svojim dvadesetim, koja pliva u moru novih odgovornosti kroz buru socijalnih i emotivnih odnosa, sa žarkom željom da se zadrži na ostrvu detinje bezbrižnosti i hedonizma. Kada pred njom stoji raskrsnica u kojoj treba da se odluči kojim će životnim putem dalje da krene, preti rizik da na mesto prostora za formiranje sebe dođe kriza identiteta.

Ono o čemu će ovde biti reč jeste takozvani self-identitet, koji odgovara na pitanje „Ko sam ja?“ Zastanite za trenutak sa čitanjem i postavite sebi ovo pitanje. Šta sadrži vaš odgovor? I šta bi redosled karakteristika koje ste nabrojali mogao da kaže o vašem vrednosnom sistemu?

U ovom članku bih želela da razmotrim tri faktora u samoj ličnosti koji joj mogu otežati da prođe kroz ovu krizu, odnosno da dođe do odgovora na pitanja ko je i čemu teži. Na vama ostavljam da budete naučnici – da predloge mogućih razrešenja problema procenite i isprobate njihovu delotvornost u praksi.

Česta preispitivanja sebe

Najbrojnija sećanja imamo između dvadesete i tridesete godine, kada nam se dešava najviše značajnih životnih događaja (prvi posao, značajni emotivni odnosi, odlazak iz roditeljskog doma, itd). Kako je ovo sve za nas novo i dramatično, počinjemo češće da preispitujemo sebe i svoj sistem vrednosti, što kod mladih ljudi može da bude korisno i da dovede do jasnije slike o tome šta su im prioriteti. Ipak, treba biti umeren, jer dugotrajna i iscrpna preispitivanja mogu biti štetna, kada se osoba „vrti u krug“, dovodi u pitanje sve aspekte svoje ličnosti u nadi da će doći do nekakve velike istine. Kada odgovora nema, to izaziva još veću zbunjenost, nesigurnost i obesmišljavanje svega.

Moguće rešenje: Prema Švarcovim istraživanjima, što nam je jasniji naš identitet, to smo posvećeniji svojim ciljevima, i obrnuto – veća posvećenost vodi ka jasnijoj slici o sebi. Ovo sugeriše da je najbolje da izgradimo sebe kroz aktivno učestvovanje, umesto kroz intenzivno i dugotrajno razmišljanje o sebi. Ono što možemo da uradimo jeste da se oprobavamo u različitim poslovima (psihološka profesionalna orijentacija može biti od pomoći) i stupamo u kontakt sa što raznovrsnijim ljudima. Znamo da smo na dobrom putu ako ne osećamo prolazak vremena dok smo okupirani nekom aktivnošću koja nas ispunjava zadovoljstvom.

Strah od pravljenja grešaka

Kriza nastaje kada se suočimo sa životnim izazovom koji ne možemo da rešimo na naš uobičajeni način rešavanja problema, već moramo da izgradimo nov. Na primer, osoba koja je dugo bila ćutljiva i nesigurna u društvu novih ljudi, shvata da priželjkuje više prijateljskih odnosa, ali da je njena stidljivost u tome sputava. Da bi ostvarila svoju želju, ona odlučuje da razvija veštine komunikacije, i ohrabruje sebe da u društvu podeli svoje stavove umesto da se povlači. Zašto je ovo bitno? Kada treba da napravimo promenu u ponašanju, dešava se da sami sebe sabotiramo u tome, jer se plašimo da ne načinimo grešku. Ovde uleću beskrajna „šta ako…?“ razmišljanja i na kraju – previše analize dovodi do paralize. Ako i donesemo pogrešnu odluku, često same praktične posledice nisu strašne koliko je strašan udarac na naše samopoštovanje. Ovo je dobro poznato ljudima koji su skloni osećanju krivice i ponižavanju sebe zbog toga što nisu bolje postupili. U težim slučajevima, dolazi do predviđanja daljih neuspeha, oduzimanja pozitivnih ličnih vrednosti, povlačenja u sebe i samokažnjavanja.

Moguće rešenje: Razvoj ličnosti se upravo dešava kada izlazimo iz svoje „komfor zone“ i menjamo se kako bismo savladali nove izazove. Zato su greške najefikasniji način učenja, jer dobijamo povratnu informaciju o tome na čemu treba da radimo. One se odnose na naše postupke, ali ne i na naše celokupno biće, s obzirom na to da su u njemu sadržane i naše vrline i mane. Da li uopšte možemo da ocenimo sebe kao čisto „dobre“ ili čisto „loše“? Da rezimiramo: nakon što uvidimo gde smo pogrešili, više nam nije od pomoći da namećemo sebi osećanje krivice i inferiornosti. Najbolji put od te tačke jeste traženje načina razmišljanja koji će nam u istim situacijama u budućnosti doneti bolje rezultate.

Pritisak da se ponašamo samouvereno

Najčešći savet koji se daje mladima o tome kako da se ponašaju u društvu i na poslu, jeste da zrače samopouzdanjem i optimizmom. Osoba koja je u periodu krize, kojoj manjka toliko poželjni optimizam i sigurnost, može pribegnuti nasilnom prikazivanju lažne slike o sebi. Sa jedne strane, kao što Ejmi Kadi u TED nastupu o neverbalnoj komunikaciji savetuje: „Foliraj, dok ne uspeš!“, ovo nekad jeste dobra strategija. „Foliranjem“ sigurnijeg nastupa možemo videti dobre efekte, i shvatiti da smo zapravo sposobni da razmišljamo i ponašamo se kao neko ko je istinski samouveren. Međutim, ukoliko se to radi pod pritiskom da sakrijemo svoju nesigurnost, dolazi do stvaranja „krhkog identiteta“. Tada ljudi reaguju besom ili odbranama kada dožive da drugi nemaju pozitivno mišljenje o njima.

Moguće rešenje: Kako kroz život svakako nailazimo i na osude i na pohvale drugih, zahtevanje da budemo isključivo pozitivno opažani je krajnje nerealno. U kontekstu priče o vrednovanju sebe, samouverenost bih formulisala kao: „uverenost da naša vrednost ne zavisi od tuđeg mišljenja“. Svakako da drugi ljudi mogu da nam pomognu da uvidimo nešto što nam je prošlo neopaženo, i zato je dobro saslušati njihove komentare. Ali ono što mi jesmo i što možemo biti nije nikakvim nevidljivim nitima vezano za ono što neko o nama pomisli. Kada se oslobodimo toga da obavezno moramo dobiti naklonost drugih, bićemo rasterećeni i slobodni da pokažemo svoje kvalitete, pa i po cenu toga da u tome neki put i omanemo.

Ako bih sumirala ono čega mlada osoba u procesu formiranja svog self-identiteta treba da bude svesna, to je da je na tom putu sasvim u redu da pravi greške i suočava se sa kritikama, jer ako ih prihvati kao sastavni deo života, one je neće sprečavati da se bavi različitim aktivnostima, da se zbližava sa ljudima, menja sebe i otkriva šta je to što doprinosi tome da bude zadovoljna.