Религија и психотерапија

Бројне су предрасуде,заблуде и погрешна уверења о психотерапији и религији ,уопште. Од апсолутног негирања и порицања да су нам и један и други вид осмишљавања и усмеравања сопственог живота неопходни за смислен испуњен и квалитетан живот, до уверења о болести ума и страха да ће нас неко жигосати ако признамо да преиспитујемо свој смисао постојања на овом свету.

Од давнина људи покушавају да открију дубља значења свога живота и својих поступака, неспретно и усамљено,скривајући се иза друштвено симпатичних и прихватљивих понашања, од опијања, промискуитетног понашања, дрога.

Дубоко унутар нас, остаје празнина коју попуњавамо статусним симболима и друштвеним успесима, јер много је лакше бити љут на шефа, државу, судбину, него на самога себе. А Бога се плашимо, ма како се верски изјашњавали. Када дође време да подвучемо „црту“, дубоко смо незадовољни не оним што смо преживели, већ оним што нисмо.

Хајде да завиримо у себе, у своје Дете, у мисли којих се плашимо, а оне дођу када нам не требају, када смо сами, када сан не долази на очи.

Хајде да говоримо о том божанству унутар нас, сопству и богу, над којим једино имамо власт и моћ да га мењамо, прилагођавамо, волимо.

Психотерапија је наука о нама самима. Религија исто тако. Свако од нас је и џелат и исцелитељ. Моћ је унутар нашег ума. Не држимо га затвореним.