Ерик Берн, психијатар, са дугогодишњом психоаналитичком едукацијом пратећи тадашњи развој науке и медицине (проучавања значаја раних утицаја и афективног везивања код деце и животиња, неурологије, неуропсихологије и опште теорије система и комуникације-кибернетички модел), са жељом да промени уобичајени начин кауч-терапије (кроз слободно асоцирање) формулише нове концепте  структуре и динамике личности, као и комуникације медју људима. Идеал  Берна је био да створи визуелно и имагинативно јасне концепте које ће људи моћи спонатно да прихвате и користе јер ће релативно лако схватити неке суштински комплексне идеје и релације. У духу шездесетих и опште друштвене либерализације рани Трансакциони Аналитичари развијају своју терминологију: концепт его стања, трансакција, игара, рекет-осећања, скрипта и егзистенцијалних позиција, позивајући људе да обрате пажњу на себе током комуникације.  Посебан осврт дат је опису дуплих трансакција, у којима особа изражава поруке како на манифестном (социјалном), тако и на латентном (психолошком) нивоу несвесна да се тиме отварају могућности за разне обрте и забуне. Убрзо се из општих идеја формулишу три смера која израстају у популарне ТА психотерапијске правце: класични, репарентинг и редецисион. Како, време одмиче уочава се да од наведених праваца израста низ различитих интеграција измедју постојећих ТА идеја и других врста терапија. Од почетних интеграција ТА модела са хуманистицко-егзистенцијалистичким правцима, гешталт терапијом, психодрамом, телесном терапијом…, већ крајем седамдесетих се јављају нове интеграције са  трендовима у оквиру психоаналитичке традиције (од Клеинианске, ка модерним објект-релационим психотерапијама, Кохутова селф-психологија, задњих година  релациона психоанализа….). Постмодерна, доноси уочљив утицај конструктивизма на релативизацију почетних ТА концепата и свест о субјективитету терапеута, као и схватања психотерапијског процеса као ко-конструктивног у својој бити. Нагли развој неуро-наука и праћење раног развоја деце утичу да се изнова преиспитују базичне поставке и осавремењују новим сазнањима.

Трансакциона анализа је теорија личности и систематска психотерапија личног развоја и измене личности. Међу свим осталим психолошким приступима, она је изузетна по дубини теорије и широком спектру примене. Као теорија личности, ТА нам даје представу о томе како су људи психолошки структуирани користећи трочлани модел его-стања. ТА доноси и теорију комуникације која се може проширити са интерперсоналне комуникације на анализу система и организација. ТА нам нуди теорију развоја детета. Концепт животног скрипта објашњава како наши садашњи обрасци понашања воде порекло из детињства. ТА нам објашњава како и зашто можемо, као одрасли, наставити да понављамо стратегије које смо развили у детињству, чак и када оне производе резултате који су само-поражавајући или болни. Тиме ТА обезбеђује и теорију психопатологије. У областима примене, ТА нуди систем психотерапије који може бити коришћен индивидуално, групно, у паровима и породично, како би третирала све типове психолошких поремећаја, од свакодневних животних проблема до тешких психоза. ТА се такође користи у образовним уставновама како би помогла наставном особљу и ученицима да остваре пуну комуникацију и да избегну непродуктивне конфронтације, у обуци руководећег особља и у анализи организација, а користе је и социјални радници, полиција и власти за контролу условног отпуста из затвора, па и свештеници. У ствари, ТА може бити коришћена у свакој области у којој постоји потреба за разумевањем појединаца, њихових релација и комуникације.

Кључне идеје у ТА

1. Модел Его Стања (РОД Модел): Его стање је група повезаних понашања, мисли и осећања, начин на који испољавамо део своје личности у датом времену. Трансакциона анализа описује три его стања: Одрасли (понаша се, мисли и осећа у односу на то што се догађа око мене, овде и сада), Родитељ (понаша се, мисли и осећа на начине који су копија једног од мојих родитеља или других родитељских фигура), и Дете (понаша се, мисли и осећа онако како сам ја навикао да се осећам кад сам био дете). Када користимо модел его стања за разумевање личности, употребљавамо структуралну анализу.

2. Трансакције, Строукови, Структуирање времена: Ја се могу обратити теби из било којег од мојих его-стања, и ти ми исто тако можеш узвратити. То је размена трансакција. Особина ТА је да користи модел его-стања да би анализирана секвенце трансакција. Када ти и ја размењујемо трансакције, ја ти шаљем сигнал да сам те препознао (прихватио) а ти ми узвраћаш то препознавање; сваки акт признавања је Строуке. Људима су потребни строукови да би одржали своје физичко и психичко благостање. Када људи размењују трансакције у групама или паровима, они користе време на разне специфичне начине који се могу приказати и анализирати; то је анализа структуирања времена.

3. Животни сценарио (скрипт): Свако од нас још у детињству напише за себе своју животну причу; већина тога се напише до седме године, иако је можда мало преправимо у току адолесценције. Као одрасли, обично нисмо више свесни животне приче коју смо за себе написали, иако је врло вероватно да је врло доследно живимо. То је наш животни сценарио. Анализом сценарија ми разумевамо како људи могу несвесно сами себи правити проблеме и како се треба поставити да би решили те проблеме.

4. Дискаунт, Редефинисање, Симбиоза: Понекад пореметимо своју перцепцију стварности да би се уклопила у наш скрипт; то је редефинисање. Један од начина да осигурамо да свет изгледа као да се уклопио у наш скрипт је то да несвесно, ненамерно селективно игноришемо информације које се не уклапају; то се зове дискаунтинг (отписивање). Као одрасле особе, можемо доспети у релације са другим људима без свести о томе да оне у ствари понављају релације које смо имали као деца са својим родитељима. Када се то догоди, и када двоје људи функционишу као да имају само три его стања између себе уместо шест колико би требало, то означавамо симбиозом.

5. Рекет, Купони и Игре: Као деца приметили смо да су нека наша осећања била охрабривана, док су друга била забрањивана. Да би добили своје строукове можда смо без свесне намере одлучили да осећамо само дозвољена осећања. Када као одрасле особе наставимо да прекривамо своја аутентична осећања  осећањима која су нам била дозвољена као деци, таква субституисана осећања (која користимо да би добили строукове који нам требају,) називамо рекет осећањима. Ако осетимо рекет осећања и сачувамо их за касније, уместо да их изразимо на време, каже се да скупљамо купоне (маркице). Игра је секвенца трансација која се понавља и у којој обе стране завршавају тако што осећају рекет осећања.

6. Аутономија: Да би реализовали своје потпуне потенцијале морамо да усавршимо своје стратегије за бављење животом које смо усвојили у младости. Морамо се померити изван сценарија и освојити аутономију. Средства ТА су направљена да помогну људима да постигну аутономију. Компоненте аутономије су свесност, спонтаност и способност за блискост са другим људима.

Филозофија трансакционе анализе Философске претпоставке Трансакционе анализе су:

•      Људи су ОК.

•      Свако има способност да мисли.

•      Људи одлучују о својој судбини, и те одлуке се могу мењати. Из тих претпоставки следе два основна принципа праксе ТА:

•      метод уговора истиче да ТА аналитичар и клијент преузимају заједничку одговорност за постизање промене коју клијент жели да постигне, и

•      отвореност комуникације значи да клијент и аналитичар треба да имају потпуну информацију шта се дешава у њиховом заједничком раду.

Трансакције и строкови су важни појмови трансакционе анализе. Трансакције су ток комуникације. Обављају се истовремено на изричитом и психолошком нивоу. Узмимо као пример сладак, брижан глас са саркастичном намером. Да би се разумела комуникација потребно је тумачење и вербалног и невербалног садржаја. Строкови су признање, пажња или реакције које једна личност пружа другој. Строкови могу бити позитивни (топле маље) или негативни (хладне бодље). Људи жуде за строковима и у недостатку позитивних траже макар негативне.

Личности врше и трпе притисак да комуницирају кроз одређено его стање. Трансакције могу бити реципроне или комплементарне, унакрсне, двоструке или прикривене. Реципрочне трансакције су оне у којима се свака особа обраћа его стању у коме се друга особа налази. Грешке у комуникацији често последица унакрсних трансакција када се људи обраћају друачијем его стању од од онога у коме се она други заиста налази. Рецимо, питате неког, као Одрасли Одраслог је ли испунио неку обавезу а он вам одговара као Дете које се буни против наметљивости Родитеља. Двоструке трансакције су оне код којих се изричита комуникација одвија паралелно са прикривеном психолошком трансакцијом. Ту говор тела одаје право значење. На пример, неко речима одраслог каже Хајде да се бацимо на тај посао, а истовремено намигне као Дете које позива на забушавање. Други, такође речима одраслог, одговара Наравно, узвраћајучи као Дете мигом на миг.

Трансакциона анализа открива 12 основних налога (забрана) које, под притиском породице, људи уграђују у своје скрипте:

– Не буди (немој да постојиш),

– Немој бити оно што јеси,

– Немој бити дете,

– Немој да одрастеш,

– Не чини то никад у свом животу,

– Не чини ништа,

– Не буди важан,

– Не припадај,

– Немој бити близак,

– Не буди добро (немој бити здрав),

– Не мисли,

– Не осећај.

Са друге стране, детету се говори шта мора да чини. Постоје несугласице има ли пет или шест оваквих наређења:

– Допадни ми се (допадни се људима),

– Буди савршен,

– Буди јак,

– Труди се,

– Жури,

– Пази је дискутабилно.

Стварајући свој скрипт дете често покушава да помоћу налога заобиђе забране. Да жонглира. Закључује, на пример: У реду је да живим (заобилази забрану – немој да постојиш), ако се јако трудим.

Постоје и дозволе, које су најважније за развој личности:

1. Дозвола на постојање.

2. Дозвола да се на оригиналан, себи својствен начин искусе сензације, мисли и осећања, без обзира на то што други људи сматрали да особа треба да мисли или осећа.

3. Дозвола да се буде буде свога пола и годишта, са потенцијалима за раст и развој.

4. Дозвола да се буде емоционално близак са другим људима.

5. Дозвола да се буде свестан своје базичне животне позиције.

6. Дозвола да се промени животна позиција.

7. Дозвола да се буде успешан у сексу и у послу, односно да се сопствена сексуалност и сексуалност других вреднује.

8. Дозвола да се живот сматра смисленим и вредним живљења.

Скирптови могу да припадају Трагичној, Херојској или Баналној (Не-Победник) варијанти, у зависности од њихових правила.

– повлачење,

– ритуал,

– доколица (разонода),

– посао,

– игре,

– интимност (присност)

Поређано је по снази строкова, приност и игре дају најјаче строкове. Повлачење – нема размене строкова. Ритуали су узајамне, стереотипне серије трансакција. Садрже серије строкова који се размењјуу између две стране. Људи могу да упражњавају дневни ритуал од два строка тако да, када се први пут сусретну, поздраве једни друге са Здраво.

Други могу упражњавају имају ритуал од четири строка као:

А: Здраво!

Б: Здраво!

Како си?

А: Иде. Како си ти?

Б: Лепо. Видимо се.

Разонода је серија узајамних, полу-ритуалних трансакција. Разоноде немају скривени циљ и обично се одвијају између људи на истој таласној дужини. Углавом су површне и безазлене. Разноде су врста чаврљања. Активности подразумевају да људи раде заједно на заједничкмом циљу. То може бити посао, спорт или нешто слично. Насупрост разонодама, овде постоји циљ који води интеракције. Строкови се размењују у оквиру сарадње и нису лични већ се односе на активност.

Игра су серије узајамних трансакција са приквиреним циљем, које теку ка предвидивом исходу. Присност је начин структуирања времена која дозвољава размену најснажнијих строкорва без играња Игара. Инимност се разликује од игара јер овде нема скривеног циља, и разликује се од активности јер нема другог процеса који дефинише контекст сарадње. Строкови су лични, односе се на другу личност и често безусловни. Игре су веома важан појам за трансакциону анализу. Игре обично играју Родитељ, Одрасли и Дете его стања, и имају често устаљен број играча, улога појединца може да се мења и људи могу да играју више игара. Берн је идентификова туце игара, са примедбом да, независно од тога када, где или зашто их неко игра, свака игра тежи веома сличној стурктури. Постоје улоге, правила и циљеви игре. Свака игра доноси добит (надокнаду) онима који је играју, као што су покушај да се изазове симпатија, задовољство, постигне освета или оствари нека друга емоција која обично појачава животни скрипт. Лишити играче очекиване добти је начин да се игра прекине. Важан аспект игре је број играча. Игре могу бити двоструке (играју их два играча), троструке (играју их три играча) или многоструке. Про разматрању игара су корисне и варијабле: Флексибилност: Способност играча да мењају жетоне игре (алатке којима играју). У флексибилној игри играчи могу да прелазе са речи на новац, делове тела. Упорност: Упорност којом се људи држе својих игара и отпор да их прекину. Интензитет: Лаке игре се играју релаксирано. Чврсте игре се играју напето и агресивно. По степену прихвалтјивости и могуће штете, игре су класификоване као: Игре првог степена су друштвено прихватљиве у играчевом друштвеном кругу. Игре другог степена су игре које би играчи волели да сакрију, иако не проузрокују неповратну штету. Игре трећег степена су игре које могу да нанесу тешку штету једној или више страна које су у њу ушле.

Игре се такође проучавање по:

– Циљу,

– Улогама,

– Друштвеним и психолошким парадигмама,

– Динамици,

– Предностима за играче (Добици).

У трансакционим играма људи не поступају увек рационални а њихови мотиви су често прикривени. У својој књизи Коју игру играш Берн описује следеће игре:

– Зашто не ти (YDYB: Why Don`t You, Yes But),

– Да није због тебе (IFWY: If It Weren`t For You),

– Зашто се то увек мени догађа? WAHM: Why does this Always Happen to Me?,

– Погледај шта си ме натерао да урадим (SWYMD: See What You Made Me Do),

– Ти си ме увалио у ово (YGMIT: You Got Me Into This):

– Види колико се трудим (LHIT: Look How Hard I`ve Tried),

– Само покушавам да ти помогнем (ITHY: I`m Only Trying to Help You),

– Борите се ти и он (LYAHF: Let`s You and Him Fight),

– Дошао си ми на зицер. Ђубре (NIGYYSOB: Now I`ve got you, you son of a *****),

– Силовање, жена безразложно виче или прети да ће викати силовање (RAPO: A woman falsely cries rape or threatens to)

Берн је тврдио да се игре не играју логички, Родитељ стање једне личности може да игра са Дете стањем друге, пре него Одрасли са Одраслим. Свака игра подразумева улоге Прогонитеља, Жртве и Спасиоца. Играчи могу да мењају ове улоге. Жртва може да постане Прогонитељ и ставља претходног Прогнитеља у улогу жртве или Спасилац изненада постаје Прогонитељ (рецимо, пребацивање: Никада не цениш моју помоћ).

Рекет је стратегија која личности омогућава да дозвољеним осећањима прикрију осећања која заиста имају али која сматрају недозвољеним. Рекет је сет понашања и изабраних стратегија научених и практикованих у детињству која помажу да се доживе осећања из скрипта. Ово се догађа упркос властитих површних негодовања и осећања повређености, изван свести и тако што се види као кривица неког другог. Ко је, рецимо, изабрао животни скрипт људи ће те увек изневерити, тај ће се потрудити да доживи изневеравање, упркос томе што наводно негодује против њега. Рекети и игре су средства које личност користи да створи околности у којима може слободно да осети скривена осећања, повинујући се скритпту из детињства и ојачавајући га. Та средства су надоместак за животнија и пунија осећања одраслог и за одоговор који би више одговарао овде-и-сада ситуацији.

Филозофија трансакционе анализе подразумева да су људи ОК, да свака личност има вредност, значај, једнако право на уважавање. Свако (са мало изузетака) има пун капацитет одраслог да мисли. Људи одлучју о својој животној причи и судбини, и то је одлука која може да буде промењена. Слобода од неприлагођености утиснуте у скрипт из детињства је потребна да би се човек ослободио од неодговарајућег, неаутентичног поступања и премештених емоција, свега онога што није часна и поштена реакција на сада-и-овде живот. Циљеви промене под ТА су аутономија (слобода од скрипта из детињства), спонтаност, присност, решавање проблема као супротност избегавању или пасивности, излечење као идеал а не тек напредовање учењем нових избора.

Какав је ваш животни сценарио? Животни скрипт је процес у којем се дефинишемо, али и себе ограничавамо. Докле год га се држимо, живот нам изгледа предвидив. Цену плаћамо тиме што не прихватамо нове могућности чак и када знамо да су за нас оне боље.

„Животни скрипт – несвесни животни план где се људи осећају као жртве зле судбине, где да бисмо се развијали треба да будемо фазно дозирано фрустрирани.“ С. Миленковић

Свако људско биће је креатор своје судбине. Као славни сценаристи пишемо своја лична сценарија, режирамо по том сценарију свој живот додељујући себи главну улогу и никако не одступамо од њега па ма колико нам тешко било. Још у свом раном детињству бирамо, креирамо своју животну причу и ње се држимо током читавог живота, без обзира на последице, како бисмо доказали да смо у праву, чак и по цену бола, принуде, самопоражавајућих поступака… Скрипт је образац по ком поимамо свет око себе. Редефинишемо стварност како бисмо је прилагодили свом виђењу, или прибегавамо умањивању, проглашавамо нешто неважнијим и безвреднијим него што јесте, или глорификујемо како бисмо прикрили недостатке личног скрипта.

Три его стања По трансакционој анализи у човеку постоје три его стања: Родитељ (Parent), Одрасли (Adult) и Дете (Child). Не постоје универзални обрасци его стања. Свако стање се другачије испољава код сваке личности, већ према искуствима из детињства, менталитету, интелекту и породичном наслеђу.

* Родитељ је его стање у коме личност поступа, осећа и мисли подсвесно опонашајући своје родитеље или родитељске фигуре. Понаша се онако како су радили родитељи.

* Одрасли је его стање у коме људи поступају, осећају и мисле у складу са оним што се збива овде и сада, користећи све своје могућности са искуством које га води као одрасло људско биће. Тада поступамо према објективној процени стварности. То је идеално его стање.

* Дете је стање у коме особа поступа, осећа и мисли као што је то чинила у детињству. На пример, када лоше процене њен рад, може да реагује гледајући у под, осећајући стид или бес, као што је радила као дете када би је одрасли грдили.

Родитељске забране – Добијамо забране или налоге од родитеља или родитељских фигура који утичу на креирање нашег скрипта: – Не буди (немој да постојиш), – Немој бити оно што јеси, – Немој бити дете, – Немој да одрастеш, – Не чини то никад у свом животу, – Не чини ништа, – Не буди важан, – Не припадај, – Немој бити близак, – Не буди добро (немој бити здрав), – Не мисли, – Не осећај. Те забране увек су у негацијама и никада нису афирмативне. Са друге стране, детету се говори шта мора да ради, чини и то увек у виду наређења: – Допадни ми се (допадни се људима), – Буди савршен, – Буди јак, – Труди се, – Жури, – Пази. Стварајући свој скрипт дете често жонглира покушавајући да помоћу налога заобиђе забране. Закључује, на пример: У реду је да живим (заобилази забрану – немој да постојиш), ако се јако трудим.

Родитељске дозволе Постоје и дозволе, које су најважније за развој личности: –  дозвола за постојање, –  дозвола да се на оригиналан, себи својствен начин искусе сензације, мисли и осећања, без обзира на то шта други људи сматрали да особа треба да мисли или осећа, –  дозвола да се буде свог пола и годишта, са потенцијалима за раст и развој, –  дозвола да се буде емоционално близак са другим људима, –  дозвола да се буде свестан своје базичне животне позиције, –  дозвола да се промени животна позиција, –  дозвола да се буде успешан у сексу и у послу, односно да се сопствена сексуалност и сексуалност других вреднује, –  дозвола да се живот сматра смисленим и вредним живљења. Скирпт може да припада Губитничкој, Победничкој или Баналној варијанти, у зависности од њихових правила.

Животне игре Игре су веома важан појам за трансакциону анализу. Теорију игара поставио је Ериц Берне. Игре обично играју Родитељ, Одрасли и Дете его стања, и имају често устаљен број играча, улога појединца може да се мења и људи могу да играју више игара. Берн је идентификовао велики број игара, са примедбом да, независно од тога када, где или зашто их неко игра, свака игра тежи веома сличној структури. Постоје улоге, правила и циљеви игре. Свака игра доноси добит онима који је играју, као што су покушај да се изазове симпатија, задовољство, постигне освета или оствари нека друга емоција која обично појачава животни скрипт. Лишити играче очекиване добити је начин да игра буде прекинута. Важан аспект игре је број играча. Игре могу бити двоструке (играју их два играча), троструке (играју их три играча) или многоструке. За разматрање игара корисне су и варијабле: Флексибилност: Способност играча да мењају алатке којима играју игру. У флексибилној игри играчи могу да прелазе са речи на новац, делове тела. Упорност: Упорност којом се људи држе својих игара и отпор да их прекину. Интензитет: Лаке игре се играју релаксирано. Чврсте игре се играју напето и агресивно. По степену прихватјивости и могуће штете, игре су класификоване као: – Игре првог степена – друштвено прихватљиве у играчевом друштвеном кругу. – Игре другог степена – игре које би играчи волели да сакрију, иако не проузрокују неповратну штету. – Игре трећег степена – игре које могу да нанесу тешку штету једној или више страна које су у њу ушле. Игре се такође проучавају по: циљу, улогама, друштвеним и психолошким парадигмама, динамици, предностима за играче (добицима). Берн је тврдио да се игре не играју логички. Родитељ стање једне личности може да игра са Дете стањем друге, пре него Одрасли са Одраслим. Свака игра подразумева улоге Прогонитеља, Жртве и Спасиоца. Играчи могу да мењају ове улоге. Жртва може да постане Прогонитељ и ставља претходног Прогнитеља у улогу жртве или Спасилац изненада постаје Прогонитељ (рецимо, пребацивање: Никада не цениш моју помоћ). Рекет је стратегија која личности омогућава да дозвољеним осећањима прикрије осећања која заиста има али која сматра недозвољеним. Рекет је сет понашања и изабраних стратегија научених и практикованих у детињству која помажу да осећања из скрипта буду доживљена. Ово се догађа упркос властитим површним негодовањима и осећањима повређености, изван свести и тако што се види као кривица неког другог. Ко је изабрао животни скрипт „људи ће те увек изневерити“, тај ће се потрудити да доживи изневеравање, упркос томе што наводно негодује против тога. Рекети и игре су средства које личност користи да створи околности у којима може слободно да осети скривена осећања, повинујући се скрипту из детињства и ојачавајући га. Та средства су замена за животнија и пунија осећања одраслог и за одговор који би више одговарао овде-и-сада ситуацији. „Не жели ништа више јер досуђеној Судбини смртник умакнути не може.“ (Антигона) Човек мора подносити све што му досуде богови. Тако и Едип пада као жртва пророчанства, воље богова и зле судбине.

„Писање сценарија“ почиње у детињству Животни скрипт (сценарио) је теоретски концепт трансакционе анализе. Животни скрипт је идеја, наше стремљење ка томе да створимо на несвесном нивоу план као причу коју измислимо у детињству о себи и свом животу коју се трудимо да следимо и да је касније у животу реализујемо. Другим речима, животни скрипт је лични животни план који смо развили под родитељским, породичним, социјалним, културним и религијским притисцима. Тај план углавном стварамо до седме године да бисмо га током читавог живота реализовали и њега представили као своју водиљу. Да би се овај процес више и боље разумео ево примера: илустроваћемо га случајем Јане.

Јана је рођена као треће дете у породици. Имала је старију сестру и брата. Њени родитељи били су врло заузети људи, једва крпећи крај с крајем. Јана није добијала много пажње код куће. Једино где је неко обраћао пажњу на њу је када је поред своје старије сестре седела са књигом и читала. Јана је врло мала, у узрасту од пет година, научила да чита. У креирању свог животног сценарија Јана ће направити специфичне скриптне одлуке у вези са собом, другим људима и генерално читавим светом. На пример, може да одлучи да увек буде добра девојчица, тиха, студиозна и без захтева. Може такође да одлучи да ради баш као и њени родитељи. Донеће закључак да је свет место где људи треба да се боре и стварно мучно да раде како би крпили крај с крајем. Ове скриптне одлуке донеће као одговор на породичне и културолошке поруке базиране на дечијем врло лимитираном нивоу и са дечијим искуством. Ово је несвесни или наративни животни план, прича коју себи причамо о могућностима које имамо у животу вођени дотадашњим искуством и инпутима које смо добили од родитеља и средине. Правимо план који ће имати смисла и који ће нас заштитити. На пример, Јана можда може да се жали због мањка пажње коју добија у породици, али као дете она тада може да буде искључена из разговора јер, можда у њеној породици нема места за жалбе и захтеве. Тако је Јана добила поруку да нема жалби и захтева, да живот мора да буде прихваћен такав мизеран какав јесте. Овакви сценарији постану лимитирајући у одраслом животу. Тада и ако добијемо прилику за нешто боље ми се не усуђујемо да је узмемо јер то није прописано нашим скриптом.

Јана је одрасла Да замислимо шта Јани може да се деси када одрасте. Ајде да кажемо да има нека постигнућа на послу и да је њена каријера донекле и дошла. Удала се за човека који је такође себе инвестирао у посао и они се фино слажу. До сада је Јана остала у свом скрипту „тешко ради – work hard“, „живот је борба – life is a struggle“. Помислили бисте да јој добро иде. Свакако ту су и неке тамне мрље које је њен скрипт креирао. Она не проводи много времена у друштву а и не примећује када неко и пожели да се дружи са њом. Једина пријатељица коју има је она коју је упознала у књижари. Њих две проводе време причајући о књигама баш као што је радила са старијом сестром. Без обзира на то, Јана са својом пријатељицом није блиска, јер није предвидела у скрипту емоционалну блискост. Јана се удала за човека који је више уложио у каријеру него у њихов заједнички живот и она се поред њега често осећа усамљено. Јана је свог претходног дечка оставила зато што је био опуштенији, а она је сматрала да је то лењост када он хоће викенде да проводи у друштву и да не ради. Јана такође није могла да прихвати његову доброту и топлину зато што је то било ван њеног скрипта. Почела је физички да пати због прекомерног посла. Добијала би болове у леђима и имала је честе инфекције. Постала је и кандидат за депресију пошто је занемаривала своје емоције и добробит своје душе дајући много више енергије него што је примала.

Какав је мој лични сценарио? Животни скрипт је процес само-дефинисања и често само-лимитирања на психолошком плану као и конструисања реалности. Докле год се држимо скрипта живот нам изгледа предвидив. Цена коју плаћамо је неприхватање нових могућности чак и када знамо да су за нас оне боље. Себи сада можете да поставите питање: како изгледа ваш лични сценарио? Један од начина да то сазнате је да одговорите на питање који вам је омиљени лик из бајке или митологије. Коју сте причу највише волели када сте били мали? Често деца користе бајке као модел за личне приче или експериментишу са различитим сценаријима. На пример, Јана је могла да воли Одисеја коме је требало десет година да тешком муком допутује до куће после Тројанског рата. То је прича у којој има тешког рада, истрајности, напора, интелигенције, оданости и коначне победе после силних потешкоћа. Можете да пустите машти на вољу или се вратите у тинејџерско доба и сетите се шта сте тада очекивали. Неки људи мисле да никада неће срести никог. То је њихова скриптна одлука да буду сами (being alone). Постоје људи који у свом скрипту себи дозвољавају више среће него други. Одатле и имамо класификацију сценарија на победничка, губитничка и банална. Победнички сценарио дозвољава да особа на крају добије то што жели (као у миту о Одисеју који је на крају нашао пут до куће). Тако неки као деца размишљају да ће се срећно удати и да ће испунити сва своја очекивања у животу. Губитнички сценарио је онај који се завршава тако да особа препушта другима да узму оно што желе. Донекле, и Јанин скрипт може да буде губитнички. Могуће је да је поставила скрипт тако да без обзира на напоран рад и труд који улаже, она никада неће успети. Ако Јана живи овакав скрипт може да упадне у озбиљну депресију, да изгуби посао, и заврши седећи код куће до краја свог живота. Банални сценарио је онај који се гради на медиокритету, где се ништа не добија и нема шта да се изгуби. Јана је могла да направи и овакав скрипт где је могла доста да ради до краја живота, али да има осећај да заправо ништа и није урадила. Њен муж и пријатељи могу да остану емоционално дистанцирани и она може да се осећа неиспуњено и усамљено.

Ослобођени скрипта – рекреација сценарија Какав год да је сценарио који смо у детињству себи зацртали, чак и да је Победнички сценарио, то је и даље модел мишљења и понашања који нам донекле не дозвољава да истражимо све своје могућности. Идеално је дакле да постанемо, да се ослободимо сценарија или да га оснажимо. На пример, Јана може да настави много да ради и да јој велики рад донесе успех, као и да научи да буде емоционално ближа и да себи дозволи да се мало забави. Размислите, шта бисте желели да други сазнају о вама прочитавши ваш епитаф? Замислите људе које цените и волите да читају меморијал записан у вашу част. Напишите сами свој говор који остаје после вас – посмртни говор. Почните нови живот сада када већ знате да ћете имати спектакуларан и леп крај. Немојте да будете једно од оних бића која кажу: – Е, да могу све из почетка…  Ми нисмо никада премлади или престари да бисмо написали нови животни сценарио. Колике год да су наше године сада је право време за то. Ослобађањем од скрипта ми добијамо аутономију. Аутономија је понашање, мишљење и осећање у директној вези са овде-и-сада стварношћу више него реакција на ствари базиране на уверењима скрипта. У аутономији се манифестује спонтаност, интимност и свесност, а то је заправо могућност да живимо сада-и-овде.  Такође, одрасли имају одговорност за децу наредних генерација. Ми морамо да помогнемо нашој деци да напишу своја животна сценарија којима ће испунити своје животе. Упоредите ова два скрипта: 1 . „Никад ништа од тебе. Увек ћеш бити губитник. Никада нећеш имати новца, итд“ 2. „Успећеш. Можеш да будеш успешан као било ко други. Верујем у тебе, ти то можеш…“. Нема сумње у то који сценарио „боље ради“ и који ће више помоћи детету да успе у животу. Свако ко је имао велика постигнућа у животу, у свом детињству имао је поред себе неког ко је у њега веровао и ко му је говорио да ће једног дана нешто од њега бити, да ће урадити нешто велико. И наравно, једном када схватимо свој несвесни план тада можемо и да га мењамо. Одлуку о животном сценарију доносимо као деца. Као одрасли можемо да променимо мишљење. Шта год одлучили о себи и свом животу као деца, одлуке су донете са јако сужених, дечијих перспектива. Оно што нам се у том узрасту чинило као животна истина често није тако. Из ове перспективе и са овим животним искуством дозвољене су промене. Оно што смо као деца креирали, као одрасли можемо да креирамо поново. Као одрасли имамо слободу да пишемо личне приче и да се забављамо док то радимо!

Извор: „ТА Тодаy“