Потрага за изгубљеним идентитетом

Прича о Мушком кампу почиње причом о синдрому одсутног оца, а овај није ништа друго до проблема у идентитету. Како се стиче идентитет? Ако је реч о професионалном идентитету, дакле ако желите да постанете аутомеханичар, пекар или психотерапеут, неопходне су вам две ствари: добар мајстор и много времена проведеног уз њега. Исто је и код људи. Да би дечак научио да буде мушкарац мора да има узор, некога у кога ће да гледа и од кога ће да учи. Није довољно да неко има Y хромозом, већ треба провести године поред мајстора како би мајстор што више својих вештина могао да пренесе ученику. Данас дечаци имају проблем јер већина нема мушке узоре у близини.

Како је дошло до тога?

До пре двеста година дечаци су били у много бољој позицији него данас, што се узора тиче. Радило се доста као што је то обично у зони преживљавања, породице су биле велике, и дечаци су расли окружени старијим мушкарцима у кући, на њиви или на занату. Онда се догодила индустријска револуција и одвајање дечака од оца: отац је упућен у фабику, а син у школу. Е сад како је тада било у школи не знам, али сведоци смо да данас у свим просветним и помагачким професијама жене чине велику већину. Просечан дечак у вртићу и школи бива окружен и вођен женским ауторитетима цели дан, и када види оца (ако има среће да његови нису разведени) то је обично увече када је отац истрошен и физички и емотивно, и такав баш и није неки узор. А пошто је узор дечацима неопходан, они се окрећу алтернативама, па често нађу или неког насилника, јер он делује тако “моћно”, или приступе банди њима представља родитељску фигуру, односно ауторитет за којим трагају. Ако не нађу мушки узор и ако још уз то имају омнипотентну маму каквих је све више, онда могу да се идентификују са мајком и прихвате њен модел понашања, осећања и размишљања, и за њих кажемо да су то феминизовани* мушкарци. Или се не идентификују ни са ким, дакле одбију да прихвате мајкин модел, а не нађу адекватан мушки, па остану пасивни и збуњени. Ни један од ових мушкараца није задовољан својом улогом у овом свету.

Зашто баш камп?

Основни егзистенцијални метод је адаптација, било да адаптирамо себе или свет око себе. Повећање мишићне масе код бодибилдера на пример, није ништа друго него адаптација организма на тежину тегова.

Са друге стране ако поједини орган не користимо, он атрофира, што је опет адаптација, јер огранизам оптимизује своје ресурсе и редукује исхрану оних делова који се не користе. На пример ставите здраву руку у гипс пар недеља и после тога ће вам требати неколико месеци да се та рука опорави од неактивности. Исто то важи и за наше вештине, особине и функције. Људи који су приморани да проведу у кревету више месеци због болести, када оздраве морају поново да уче да ходају.

У зони комфора ми не користимо многе наше аспекте или их користимо минимално. Зато они природно атрофирају. У зони комфора није неопходно да смо снажни, брзи, сналажљиви, храбри, добри пријатељи, конструктивни итд. У зони комфора није баш најјасније зато треба бити поштен, частан, чему служи љубав, зашто гајити домаћински менталитет и чувати природу. Зато се ми макар симболично померамо у зону преживљавања, где је све оно много јасније и где се поменуте особине природно афирмишу.

Ето зато КАМП.

Којим активностима се бавимо на камповима?

За бављење синдромом одсутног оца тј. за изграђивање мушког идентитета, као што смо рекли, потребно је време, али је потребно и да то време буде квалитетно проведено. Активности којима се бавимо на кампу су оне које су примерене узрасту деце, и које афирмишу оне потенцијале које желимо да развијамо. У избору активности и игара држимо се принципа Марије Монтесори која је говорила да је деци много битнија сама активност него резлтат те активности, то јест да деца имају највише психолошке добити од саме активности.

Како афирмишемо снагу? Тако што се адаптирамо на теже услове.

Како афирмишемо тимски дух? Тако што сарађујемо и уживамо у томе.

Како постајемо храбри? Тако што се излажемо опасностима, наравно на паметан начин.

Која је храна најукуснија: Наравно, она храна коју смо сами уловили, сакупили и припремили.

Каква је постеља најудобнија: Она око које смо се сами потрудили.

Која је игра најзанимљивија: Она у којој смо прихваћени такви какви јесмо.

Како се стичу радне навике: Тако што се направи мост без политичара и предизборне кампање.

Шта нас учи природа: Учи нас да постоје ствари које су примамљиве и укусне, али и оне које су примамљиве и опасне. Учи нас да је свако живо биће, чак и оно најмање, ту са неком сврхом, да има своје место у (еко)систему и да та сврха много више од нечије забаве.

Често нам кажу: ок је ова прича, али шта вам сметају маме?

Ово ћу најлакше објаснити примером. Како се неко осамостаљује? Тако што постепено напушта улогу детета. А како напушта улогу детета? Постепеним преузимањем одговорности одраслих, према својим психофизичким могућностима.

До сада смо већину кампова направили на Дивчибарама у селу Подбукови, и карактеристика те локације је да се од паркинга до кампа треба прећи триста или четристо метара, прегазити два потока и прећи преко брда уском стазом. То је и за нас одрасле напор када треба носити опрему потребну за камповање, значи шаторе, вреће за спавање, столице, столове, храну, одећу итд. Дечаци нам наравно помажу око ношења опреме и ми им то дозвољавамо, али смо и пажљиви и увек кажемо: узмите само колико можете понети, немојте се преоптерећивати, у току ношења питамо да ли треба да одморимо или да им ми понесемо део опреме и тд. Одговор је по правилу: “не треба, нисам уморан, ок је ово” и најчешће момци изнесу у камп оно што су понели. Исто важи и за повратак.

Шта се дешава кад су маме ту?

Пошто организујемо и Породични камп имамо и то искуство. Дечаци одаберу шта ће носити од опреме исто као и на мушком кампу, али се по правилу почињу умарати већ после 50 метара, а мама почиње да преузима терет од сина. И то што мама тада ради дефинитивно није помоћ деци при осамостаљивању.

Резиме

За четири године направили смо око двадесетак кампова на више локација по Србији са око 50 породица. Поред Мушког кампа имамо и Породични, Татин и Оријентиринг камп, а екипе Мушког кампа учествују и на другим манифестацијама, као што су Оријентиринг такмичења. Ове године смо имали наше представнике на Београдском маратону и недавно на Трци преживљавања. Трудимо се да нашим дечацима будемо актуелни, како би смо обезбедили довољно дуго време да будемо узори.

Кажу да сваку причу треба завршити поруком

Очеви, бавите се својом децом. Мајке, дозволите очевима да се баве својом децом. Само тако можемо очекивати да ће после нас земљом ходати бољи од нас.

Мирко Митровић

muskikamp.blogspot.com