Да ли се похваљујете довољно?
„Људски раст је циклус развоја састављен од фаза које почињу у детињству и понављају се током целог живота.“
– Pam Levin-Landheer
Веровање у изреку „Дете само треба заливати и оно ће само израсти“ лако заводи и уместо васпитања наводи на занемаривање. Када се пореде две особе, једна занемарена наспрам друге којом су се бавили, може се извести закључак да су без обзира на ту „ситницу“ обе особе одрасле. Да, али…
Оно што гради и храни душу су похвале, које могу бити вербалне и, нарочито важне, невербалне. Фетус прима надражаје из унутрашње и, филтрирано, из спољашње средине. Ове примитивне сензације телесних ритмова сопственог тела, као и тела мајке, представљају изузетно значајно искуство. Потенцијално пресудни догађаји током пренаталног периода могу бити ствари везане за родитеље, као што су нпр. њихови ставови везани за трудноћу, порођај, дете. Степен родитељске реакције на стрес у овом периоду и начини њиховог превладавања значајно утичу касније на облик симбиозе.
Попут гена као потенцијала и ресурса за почетак и надоградњу, тако и похвале захтевају своју базу. Сигурно место за њих је „банка похвала“. У њој се гомилају, чувају, али и оплођују позитивни психички елементи или душевна храна, ко што би Ерик Берн рекао: „Људима који су дуго без строукова (похвала) се полако суши кичма”. Када понестане позитивних, особа се окреће негативним надражајима, јер и они су бољи од празнине.
„Развој људске личности може се посматрати као напредовање различитих, али ипак међусобно повезаних фаза полазећи од укупног физичке и психичке зависности (формиране у симбиози са старатељем) до функционалне независности или аутономије (разрешене симбиозе).“
– SheaSchiff
Са новорођенчетом примарна комуникација се одвија додиром путем држања, грљења, током пресвлачења, љуљушкања. Беба се осећа сигуном, када су јој потребе задовољене и тада је способна да јача и складишти пријатности. За здравље је неопходна управо оваква консталација.
Око друге године беба поседује и когнитивне способности и искуство да схвати да неће бити у стању да обезбеди да њена околина реагује као што она жели. Да би опстало, дете прави друштвени уговор у којем прихвата неопходност прилагођавања свог понашања према захтевима других, како би се одржао жељени проток похвала и критика, и смањила нелагодност учесталих фрустрација.
Од пете до осме године старости, дете улази у већи свет, укључује се у школу, повећава друштвене одговорности у областима групних процеса. Деца се „такмиче“ за наклоност и пажњу одраслих и вршњака, различитог порекла и ставова, и ослањају се на себе у решавању проблема. То је тренутак када ће „банка“ радити пуном паром. Нагомилане камате на орочене штедње, уновчаваће се бесомучно. Али ништа није вечно. Осим ако се уложено не инвестира на прави начин и уложено се брзо не почне враћати, банка ће остати празна и бескорисна. Једна од тајни вечног богатства је самопохваљивање.
