Tag Archives: psihologija

Право на грешку – рекламождери

Психологија је неодвојива од маркетинга ако се жели постићи успех. Ко се оглуши о ово правило неминовно му следи фијаско.

Пружање подршке блиским особама са шизофренијом

   Љубав и подршка породице имају значајну улогу у третману шизофреније. Ако неко вама близак има шизофренију, можете направити значајну разлику помажући тој особи у праналажењу адекватне терапије, ношењем са симптомима и изградњи испуњеног живота.

Психотерапија продужава живот

У психотерапијском односу кога чине клијент и психотерапеут профитирају оба (дакле два када је реч о индивидуалној, три код брачне, више од три код породичне, а joш више код групне психотерапије) учесника у процесу – клијент директно, а психотерапеут индиректно. Од многих добити, неким клијентима ће највише бити од значаја добит која ће обезбедити да њихов живот траје дуго, дуже.

Зависност од интернета – проблем савременог друштва

Зависност од интернета, компјутера, видео игара и друштвених мрежа представља нови проблем савременог друштва.

Комуникациони аикидо – вештина решавања проблема

Стекните јединствену вештину разрешавања конфликата и застоја у односима и комуникацији кроз усвајање основних правила комуникације и ефикасних опција које Вам стоје на располагању.

Шта је то: Логосинтеза?

На данашњи дан, пре тачно једанаест година, настала је Логосинтеза. Тада је била техника, а убрзо је стасала у психотерапијски правац. Од 2015. године и специјализовани психотерапеути у нашој земљи успешно користе Логосинтезу.

Приручник као подршка оболелима од рака

Након успешно реализованог Пројекта подржаног од стране Министарства здравља објавили смо Приручник намењен онколошким пацијентима, члановима њихових породица и широј заједници.

Друштвеност записана у генима

 Понекад је лако уочити везу између трауматског догађаја и физичког симптома. Када неко у детињству искуси физичко злостављање, ратна дешавања или бомбардовање може развити различита психосоматска обољења. Пример је особа, која је некада била жртва злостављања, а данас вишком килограма штити себе.

Неко ме већ чека тамо

Пoштo сe мeсeцимa љуљушкaлa у мaминoм стoмaку, умиривaлa oткуцajимa њeнoг срцa и узнeмирaвaлa нeприликaмa кoje мaмa ниje мoглa дa избeгнe, бeбa стижe нa свeт сa oдрeђeним oчeкивaњeм у пoглeду мaмe. Кao штo мaмa имa брojнe фaнтaзиje o бeби, мнoгo прe нeгo штo сe зaистa срeтну, тaкo сe и бeбa рaђa сa идejoм дa je тaмo нaпoљу чeкa нeкo кo мoжe дa oтклoни нaпeтoст и зaдoвoљи њeнe пoтрeбe, нeкa мaмa.

Пробај да изађеш из зоне комфора

Шта је зона комфора? Под њом се подразумева оно што нам је познато, оно у шта имамо поверења и оно на шта смо навикли. Ту нисмо физички ограничени али у њој стварамо своју рутину, познати колосек. Она је удобна јер се у њој осећамо сигурно, у њој су понашања позната, као и наша размишљања и осећања. Другим речима, то је ментални простор у коме живимо, где постоје границе, где имамо осећај емоционалне сигурности у вези онога што радимо и у вези одлука које доносимо. Можемо је и назвати релативном предвидљивошћу. И то јестe лепо. Али до оног момента докле нам се не јаве жеље које изискују другачије понашање и другачије одлуке, до момента када препознамо тренутак да желимо више и даље.

Да се разумемо, зона комфора није лоша у потпуности. Она има својих добрих страна, као што је та да нас заштити од додатнг стреса са којим се не би могли носити најбоље, или од изражене анксиозности. Али оно што нас уводи у њене лоше стране јесте то да у њој немамо прилику да учимо нешто ново, да урадимо неке нове ствари, да се осећамо другачије.

Поред баналних ствари као што је кафенисање на истим местима, са истим људима, зону комфора чине и многи „тежи“ сегменти, а то су начини на које смо навикли да мислимо, ограничења која последицом тих размишљања себи постављамо, начини на које процењујемо себе, исти критеријуми којих се држимо, пристајање на разне компромисе који нас враћају у зону сигурности. Ово често доводи до тога да постављамо себи немогуће препреке, као што је „нећу успети“, „то је немогуће“ и сл. А када дођемо да закључка да нећемо успети, онда полако одустајемо да своје жеље и снове претворимо у планове које треба реализовати.

Грчевито држање за зону комфора је последица ригидности у мишљењу, а када нам је мишљење ригидно онда имамо ирационална уверења која заустављају развој наших потенцијала, спутавају наш лични развој и нове спознаје.

Изаћи из зоне комфора је ризик. Зашто је онда добро изаћи? Зато што је преузимање разумног ризика један од критеријума психичог здравља. Како се у РЕБТ психотерапији наводи, емоционално здрава особа склона је да преузима ризике и покушава да оствари то што жели, чак и онда када постоје велики изгледи да би ови покушаји могли пропасти. Овде се не мисли да скочимо са литице па ко преживи причаће, већ се ради о особи која тежи да буде авантуриста али са опрезом.

YouTube Preview Image

Наравно, није пријатно изаћи из овог простора. Некоме то иде лакше, некоме теже. Постоје разни начини, али најбоље да се то чини корак по корак. За почетак, важно је да прихватимо себе таквим какви јесмо, несавршени и погрешиви. А онда да донесемо одлуке.

Ако ставимо све на папир и видимо где смо, и не допада нам се, онда, ајде да се померимо. Јесте, можемо да треснемо главом о зид, али ћемо онда знати и шта да избегавамо. Ако одлучимо да донесемо одлуку, која је ван наше зоне комфора, увек се запитајмо, шта је најгоре што може да се деси? У том случају имаћемо јаснију представу о томе шта можемо изгубити и још важније, шта можемо добити. Ако смо сами, и незадовољни зато што смо сами, шта нас спречава да, рецимо, осмишљавамо начине на које бисмо све могли да упознајемо нове особе као могуће партнере? Шта би у том случају било најгоре? Да будемо одбијени? Колико је то заиста лоше? До неподношљивости? Па шта ако нас одбије? Да ли би то умањило нашу вредност као људског бића? Наравно да не би. Али смо пробали, то је јако важно, јер знамо да ми можемо нешто да урадимо.

23112014711
У одлуци да изађемо из своје комфор зоне, можемо да разликујемо оне изласке који су на дневном нивоу, као што је устајање у 6 часова ујутру уместо у 8 часова да би постигли, рецимо, да научимо све за тај дан, и оне који су везане за дугорочне циљеве као на пример, давање отказа на послу који не задовољава наше потребе. У првом случају можемо да одлажемо устајање и тако останемо у свом простору удобности, али и без наученог градива које смо планирали што нас, опет, ремети страхом од неуспеха, рецимо; а у другом, можемо остати на том послу и бити анксиозни због неизвесности како ћемо издржати овај месец и бити незадовољни. У оба случаја, не би знали како би било са друге стране.

Идеја је да емоционална здрава особа тежи здравом балансу између тренутних и будућих задовољства. Таква особа је спремна да издржи нелагоду у садашности уколико је то у њеном најбољем интересу и уколико води добицима у будућности, а и такође уме да ужива у краткорочним задовољствима онда када она немају неповољне дугорочне последице. Излазак из комфор зоне представља први корак ка дугорочном хедонизму. Тај корак није лак, јер са собом носи нелагоду због неизвесноти или обиља могућих сценарија. За сваки труд, за сваку промену, потребно је уложити напор, савладати тешкоће у разним облицима али све је то неопходно на путу личног развоја.

Мирјана Марковић, психолог