Tag Archives: емоције

Психотерапија продужава живот

У психотерапијском односу кога чине клијент и психотерапеут профитирају оба (дакле два када је реч о индивидуалној, три код брачне, више од три код породичне, а joш више код групне психотерапије) учесника у процесу – клијент директно, а психотерапеут индиректно. Од многих добити, неким клијентима ће највише бити од значаја добит која ће обезбедити да њихов живот траје дуго, дуже.

Емоције, вера и болести тела – водич до здравља кроз разумевање односа између душе и тела

ЗАПОЧИЊЕМО ЦИКЛУС РАДИОНИЦА НА ТЕМУ
Емоције, вера и болести тела-водич до здравља кроз разумевање односа између душе и тела

Светски Дан Менталног Здравља 2015 – радионица

Поводом Светског дана менталног здравља чланови Центра КРУГОВИ су организовали Бесплатну радионицу „ЈА И МОЈЕ ЕМОЦИЈЕ“.

Мy wаy – мршављење о трошку главе

Ових је дана актуелна телесна тежина. Можда само у мом окружењу а можда је то и неки планетарни тренд поново. Од јутрос борећи се са својим пороцима и страховима размишљам о свима нама који о себи размишљамо на начин који сасвим сигурно није ни конструктиван ни мотивишући. Зашто смо опет на полазној тачци прекора и кривице према самима себи? За себе знам да се никада нисам уклапала у масе и стереотипе а ипак неке сам ставове усвојила као догме и сада се у мени боре две особе. Она која верује у оно што су је научили и она која се пита да ли то мора баш тако.

Трибина: Родитељство

01.06.2015. године поводом Међународног дана родитеља организовали смо (Центар КРУГОВИ) јавну трибину на којој су учествовати наши стручњаци и сарадници (психолози, психотерапеути, саветници… = родитељи и будући родитељи).

Приручник као подршка оболелима од рака

Након успешно реализованог Пројекта подржаног од стране Министарства здравља објавили смо Приручник намењен онколошким пацијентима, члановима њихових породица и широј заједници.

Превише или премало сексуалног нагона?

Оно што је тако фасцинантно код сексуалног нагона, јесте то колико смо га искомпликовали током социјалне еволуције. Секс је изашао из домена пуког ослобађања тензије путем оргазма у сврху размножавања, и ушао у домен интимности у коме се преплићу однос са другим бићем и однос према самом себи. Ако дођемо до стадијума у коме га избегавамо и одбацујемо, шта је то у сексу што нас узнемирава? Уколико, с друге стране, не можемо да се зауставимо у тражењу нових сексуалних односа, шта је то што доживљавамо да нас угрожава када тих односа нема?

Пре него што стигнете да кажете „Фројд“, сложићу се са тиме да детињство јесте значајно за развој проблема у домену сексуалности. У најранијем периоду посматрајући своје родитеље формирамо прва виђења себе, другог, и односа између партнера. У ту слику о свету, ми покушавамо да сместимо сваки накнадни утисак. Ипак, нагласила бих да лоша искуства у детињству не воде нужно ка фаличној сексуалности. Проблем настаје када нашим „одраслим“ размишљањима, осећањима и понашањем одржавамо штетну сексуалну филозофију. Добра вест је да се ови обрасци могу да се промене у садашњем тренутку, и да нам није потребан повратак у прошлост у којој бисмо изменили наше одрастање.

 

Хипосексуалност

(слаб сексуални нагон)

Један од путева да се развије аверзија према сексу јесте порука од родитеља да је секс прљав или неморалан, што се могло сретати у конзервативнијим, пуритански настројеним породицама. Међутим, сличну поруку је могуће послати имплицитно. Замислите дете које присуствује сцени у којој један од родитеља бива ухваћен у превари. У његовом сећању може да остане идеја о томе да је секс нечист нагон, који ако се не спута – повређује другу особу. Сексуално злостављање такође доводи до тога да се сексуални чин повеже са болом, непријатношћу и срамотом. Друге врсте злостављања, попут емотивног и физичког, могу индиректно да утичу на касније сексуално понашање. Дете које не добија неопходан осећај прихваћености и вољености, временом у зближавању са другом особом види ризик од новог извора понижавања или напуштања. За уживање у сексу је неопходно препуштање и ослобођеност у присуству другог, што за особу која стрепи од могућности одбацивања није лако пребродива препрека.

Психотерапијско искуство је често показало да одсуство истополног родитеља неповољно утиче на процес идентификације са својим полом и сексуалношћу коју он носи. Типичан пример би био дечак који расте без присутва оца, при чему мајка то покушава да надомести засипањем брижношћу. Мајке су неретко и те које гуше свако деструктивно понашање, што касније може бити штетно по мушку улогу у сексуалном чину. Тешко је не приметити да пенетрација подразумева извесну дозу агресивности и интрузије. Мајчин заштитнички став доводи до тога да дечак формира слику о женама као неговатељицама којима не сме нанети никакву бол, и које су ван икаквог контекста мушко-женског односа у коме постоји сексуалност. Не треба скочити на закључак да ово доводи до хомосексуалности, већ чешће води у закоченост када, сад већ одрасли дечак, треба да демонстрира типично сексуално понашање мушкарца.

Емотивно обојена искуства током развоја уче особу како свет функционише, и шта може да очекује од њега. У случају хипосексуалности, особа избегава сексуалне односе, јер у њима види извор непријатности. То може бити осећање кривице, уколико постоји уверење да је упражњавање секса прљаво и да је одраз неморалности и слабости карактера. С друге стране, страх од могућности неуспеха и одбацивања, често утиче на сексуално понашање. Особа може да буде буде у грчу од тога да се не покаже као лош љубавник/љубавница, јер ће је у том случају партнер одбацити. Исто тако може имати притисак да мора да се покаже као прави мушкарац/жена, јер ако то не уме, сматраће себе промашеним случајем. Захтев за перфекцијом је кочница за препуштање богатсву сексуалних доживљаја.

 

Хиперсексуалност

(претерани сексуални нагон)

Хиперсексуалност се може схватити и као зависност од секса, која по својим карактеристикама није пуно другачија од осталих болести зависности. Особа је преокупирана проналажењем нових сексуалних партнера, гони је стање напетости које другим путем не може да се реши, осим тиме што неконтролисано улази у многобројне сексуалне односе. Међутим, оно што је занимљиво у вези са људима који пате од хиперсексуалности, јесте то да у интимним односима које упражњавају, заправо нема интиме. Прецизније речено, ови појединци нису у стању да буду истински емотивно блиски са својим партнерима, и секс се користи као нека врста краткотрајног испуњења прогањајуће празнине коју особа осећа. Ово испуњење се описује као дејство дроге – на место немира долази налет узбуђења, мисли постају помућене, стварност ван сексуалног чина престаје да постоји, све до оргазма, и повратка у реалност. По завршетку, поред особе са којом не умеју да остваре блискост ван телесног контакта, осећање празнине и бесмисла се продубљује. Следи напуштање привременог сексуалног партнера, да би се касније поновио циклус са следећим.

У случају хипосексуалности, особа сексу одузима значај, јер јој је то лакше него да се носи са његовим негативним исходом. Хиперсексуалност је, са друге стране, придавање значаја сексу, јер је све ван њега поље у коме се особа не осећа добро. Страх од блискости сугерише да постоји искуство у прошлости у коме се пажња и топлина од стране других људи доживела као несигурна или недоступна. Дете које је научило да родитељи често неће бити ту када их дозива, или је доживело одбацивање од стране мајке која му је преко потребна, почеће да доживљавају блискост као нешто над чиме виси клетва „дабогда имао, па немао“. Касније, током живота, имаће потешкоћа да се отворе пред другим и да покажу емоције, јер му претходна искуства говоре да ће у тренуцима рањивости бити напуштени. Ово води ка дистанцирању од објеката љубави, и до стварања једног хладног, удаљеног света, од ког могу побећи уколико нађу неку привремену замену, нешто што је интензивно, а неповређујуће. Нешто што личи на добијање пажње, али што неће носити претњу од њеног ускраћивања. Површни сексуални односи не представљају аутентично уживање, већ уточиште од ништавила. Сврха односа се завршава по окончавању сексуалног чина, и партнер се види само као објекат задовољења жеље, а не као људско биће које може пружити ишта више од тога.

Постоје два механизма који одржавају овакво стање у одраслом добу. С једне стране, оно што се појављује у свим болестима зависности, јесте ниско толерисање фрустрације. Особа доживљава да не може да поднесе да јој буде лоше, и да апсолутно мора да улази у сексуалне односе како би тај потиштеност потиснула вртлогом краткотрајног узбуђења. Други процес који се одвија у хиперсексуалности, јесте избегавање интимности са партнером, тако што особа уверава себе да не сме да покаже своју слабу страну другоме. Своје спречавање емотивног отварања додатно поткрепљује паролом „Немој имати велика очекивања, и нећеш се пуно разочарати“, која би се могла превести у – „Немој никога да волиш, мање ће те болети ако те тај неко напусти.“ Међутим, упркос томе што напуштеност повезују са најранијим и најмучнијим осећањима, ове особе имају капацитета да је поднесу, јер располажу далеко већом снагом и способношћу разумевања од оне коју су имали у детињству.

Криза младог доба

Прославили смо Међународни дан младих, посвећен онима који имају између петнаест и тридест година, и незванично – онима који се осећају младима у души! Младост је доба формирања, прављења избора у широком спектру могућих активности и улога. Некоме ово у ретроспективи можда изгледа као период шведског стола, неспутане слободе која отвара сва врата овог света, само „да су јој ова памет, а оне године“. Са друге стране, замислите особу у својим двадесетим, која плива у мору нових одговорности кроз буру социјалних и емотивних односа, са жарком жељом да се задржи на острву детиње безбрижности и хедонизма. Када пред њом стоји раскрсница у којој треба да се одлучи којим ће животним путем даље да крене, прети ризик да на место простора за формирање себе дође криза идентитета.