Da li je moje dete razmaženo?

Kako nastaje „razmaženost“? Iako sam pojam pogrešno ukazuje na to da je uzrok problema u preteranom maženju i ljubavi posvećenoj detetu, ono što zapravo dovodi do sindroma razmaženog deteta je nedostatak discipline. Razmaženo dete se ne rađa. Ono vremenom postaje takvo usled nedoslednosti ili izostanka adekvatnih granica, postavljenih od strane roditelja i/ili drugih značajnih odraslih u životu deteta. Neki od čestih mitova u vezi sa razmaženošću su da će se beba razmaziti ako se nosi tj. „navikava na ruke“, ili malo dete ako se previše ljubi i grli. Kada su deca u pitanju, ljubavi ne može biti previše, ali može da manjka discipline. Samo će dete koje je dobilo ljubav i podršku moći da se razvije u samouverenog odraslog, dok će ono, koje je uz to imalo adekvatnu disciplinu, ujedno postati autonomna i odgovorna osoba.

Teško je govoriti o tačnom uzrastu u kome je moguće utvrditi razmaženost, kao i o ponašanjima razmažene dece, ne vezujući ih za uzrast ili trenutne okolnosti u kojima se dete nalazi. Naime, dok je za bebu od mesec ili dva normalno da povremeno plače bez vidljivog razloga (kao što su glad, bol, umor, puna pelena), ovakvo ponašanje, recimo, kod deteta starijeg od dve godine može ukazivati na razmaženost. Slična je stvar sa tantrumima, odnosno burnim izlivima emocija, čije manifestacije mogu biti: valjanje po podu, vrištanje, udaranje ili auto-agresija. Oni se normalno javljaju pre navršene treće godine – na uzrastu kada dete još uvek ne ume da prepozna i adekvatno ispolji svoje emocije. U kasnijem uzrastu mogu biti simtom sindroma razmaženog deteta.
Pored pomenutog, potrebno je imati u vidu da situacije porodične traume mogu biti okidač ponašanju nalik onom koje je tipično za sindrom razmaženog deteta. U ovim slučajevima preporučljivo je što pre potražiti savet stručnjka.

Sam sindrom razmaženog deteta je najlakše prepoznati po preterano egocentričnom i ponašanju nezrelom za svoj uzrast. Takva deca u prvi plan uvek stavljaju svoje potrebe ispred potreba drugih, teško prihvataju poraz i sklona su praktikovanju svih oblika nepoželjnog ponašanja koja traju dok se ne usliši zahtev. Neka od pomenutih ponašanja mogu biti: tantrumski ispadi nakon navršene treće godine, odluka da jedu/spavaju ili ne, u odnosu na trenutno raspoloženje, neprihvatanje bilo kog pravila, udaranje drugih odraslih ili dece, bacanje predmeta o zid ili slični oblici ispoljavanja agresije i besa. Nije retkost da kod razmažene deca preovladava nezadovoljstvo i nezahvalnost, bez obzirana to koliko im je pruženo. Njihov fokus je uglavnom na tome šta im nedostaje ili šta bi želela, dok zanemaruju to šta imaju i šta im je ostvareno. Ona su vremenom naviknuta na to da im pripada ono što požele i osećaju prirodnu ljutnju i nezadovoljstvo ukoliko im je to uskraćeno.
Najveća greška roditelja u situacijama kada dete počne da demonstrira razmaženo ponašanje jeste da mu udovolje. Na taj način ne radi se na rešenju problema, već se učvršćuje. Deca brzo i lako nauče koje ponašanje ih je dovelo do željenog rezulatata i, ubuduće, prvo pokušaju da dobiju ono što žele na taj način.
Pokušajte mirno da istrajete u svom stavu, ako ste detetu rekli „ne“. Objasnite svoje razloge. Možda vas čeka nekoliko burnih ispada, ali će vremenom shvatiti da na taj način ne postižu cilj.

Budući da je koren problema razmaženosti neadekvatno postavljanje ili nedosledno poštovanje postavljenih granica, trajno rešenje će nastupiti jedino ukloliko roditelji koriguju sopstveno ponašanje i uvedu adekvatnu disciplinu, bez uskraćivanja ljubavi prema detetu. Vremenom će doći do korekcije ponašanja deteta.
Značajno je razumeti da je uvođenje discipline koja je adekvatna izraz samopoštovanja roditelja i poštovanja deteta kao odgovornog bića. Ovde ne govorimo o fizičkom kažnjavanju, već o jasno postavljenim pravilima i granicama, na osnovu kojih dete može pouzdano da zna koje je ponašanje poželjno i dobrodošlo, kao i koja ponašanja nisu poželjna. Ukazivanjem na posledice nepoželjnih ponašanja (kako se drugi osećaju, šta je fizička posledica – nešto slomljeno, neko je povređen i sl.) kao i dosledno primenjivanje sankcija koje su u vezi sa ponašanjem (npr. ako lupa loptom po zidu, oduzima se lopta) detetu se jasno stavlja do znanja šta se od njega očekuje i pomaže da prekine praksu „lošeg“ ponašanja.