Имамо ли времена за бригу о менталном здрављу омладине?

У ужурбаном животу данашњице све је мање времена за разговор и разумевање. Поводом светског дана посвећеног младима сетимо се колико смо им потребни.

Повод за ову тему пронашао сам у чињеници да је 12. август дан посвећен младима и да се обележава у целом свету. Наиме, Генерална скупштина УН је Резолуцијом 54/120, 17. децембра 1999. године прихватила препоруку Светске конференције министара задужених за омладину (Лисабон 8–12 августа 1998. године) и прогласила 12. август за Међународни дан младих. Први пут је обележен 2000. године. Од тада, па све до данас, сваке године се редовно прославља. (код нас се обележава од 2007. године). Током 15 година, на овај дан посвећивала се пажња различитим и актуелним темама, од „Здравља и незапослености“ (2001) преко „Заједно против сиромаштва“ (2006) и „Миграција“ (2013). Овогодишњи дан младих био је посвећен менталном здрављу младих.

Код нас је овај дан обележен разним манифестацијама широм земље. Сведоци смо да држава заиста улаже у младе људе, да постоји добра воља за још већа улагања, да су проблеми констатовани, а како је и сам министар омладине и спорта Удовичић изјавио на свечаности одржаној у Нишу, залаже се за решавање проблема младих, а не само да се они констатују (Агенција Танјуг, 12. 8. 2014. г.).

Када бисмо се за тренутак удаљили од Међународног дана младих и овог увода, куда би нас то одвело? Да ли бисмо заиста размишљали о младима и њиховим проблемима данас? Зар они имају проблеме? Какво је њихово ментално здравље? Да ли се понекад питамо колико наши поступци спутавају младе у њиховом сопственом остваривању и у остваривању њихових циљева? Како и колико пажње заиста посвећујемо њима и њиховим проблемима, као наставници и родитељи?

Сведоци смо и на сваком кораку можемо чути о пролазности времена. Како време брзо пролази, лети. Како нам се чини као да се нешто десило пре пар месеци, а заправо је прошла читава једна година. И што више јуримо за тим истим временом, њега је све мање. Јуримо како бисмо обезбедили егзистенцију, што није нимало једноставно у условима у којима живимо. Радимо по неколико послова како бисмо се осећали безбедније. Или не радимо. Или смо у процесу тражења боље плаћеног посла. И шта се онда дешава у тој брзини, у журби да будемо у току са свим дешавањима, да нам којим случајем не промакне нека добра прилика, концентришући се само на добре прилике, заборављамо на оне који су поред нас. Наравно, поред посла ту је пуно других животних ствари које нас окупирају, мање или више битних, којима дајемо на значају мислећи да су изузетно важне, којима поклањамо пажњу и време. А када ближњи почну да се љуте на нас, због нечег заиста небитног, питамо се због чега, одговарајући „како можеш да се љутиш на мене када видиш да по цео дан радим да зарадим за егзистенцију“, „бринем, трудим се за тебе, видиш да радим“… А шта се онда дешава са младим човеком који чује тако нешто? Схватајући озбиљност ситуације у којој се налазе његови родитељи, почиње да се повлачи унутар себе, стављајући слушалице у уши и претражујући по интернету различите садржаје. Сва комуникација се своди на „јеси ли гладан?“ и „како је било данас у школи?“ А шта је са питањима попут „како се данас осећаш?“

С друге стране, у школи постоје одељења која броје тридесет и више ђака. У преоптерећености планом и програмом често немамо времена једни за друге. Не бавимо се узроцима проблема, већ последицама. Заборављамо, или немамо времена, да поставимо питање „како се данас осећаш“? А заиста и немамо, јер је 30 ученика, а час траје 45 минута. Утисак ми је да због активности заборављамо на човека и све оно што он носи са собом. Млад човек на путу од куће до школе не стигне да сажме све оне процесе који се дешавају унутар њега, често немајући саговорника, а са друге стране сваког дана се гомилају нови проблеми, нови садржаји. А када се нагомила, употребићу жаргон, „пуца“. И када се то деси, онда се алармирају редом и родитељи и школа, одједном постоји време за разговор, како би се помогло младом човеку. А да ли мора баш тако да буде?

Младим људима је, као и свима нама, потребна пажња. А ако је нема, све ће учинити да је стекну, на било који начин, често и негативан. Пажњу би им требало пружити. Потребно им је наше време, а ако га ми не будемо пружили, онда ће то учинити неко други, или нешто друго. С друге стране, треба им дати могућност да показују своја осећања. Навешћу један пример.

Недавно сам имао разговор са једном групом младих, изузетно духовитих људи, и када сам започињао да пишем овај текст то ме је и инспирисало да га баш на овај дан и прибележим. Разговарали смо о томе шта је то што су прочитали или гледали, а да је оставило утисак на њих. Исто су и они мене питали. Ја сам био под утиском књиге коју сам прочитао – Петоро људи које срећеш у рају, Мича Елбома. Разговарали смо о тој књизи, а онда сам духовитој групи поставио једно питање – а кога бисте ви срели? Одједном су постали изузетно тужни. Разговарали смо даље о њиховој тузи и узроцима исте. Оно што је на мене оставило утисак је одговор на моје питање да ли говоре својим ближњима када су тужни – одговор је већим делом био НЕ.

Често се може чути када се нешто тужно деси да бодримо једни друге, често кажемо – хајде главу горе, идемо даље, итд. То је у реду. Али исто тако не треба да заборавимо да дамо подршку и кажемо да је бити тужан у реду и да су сузе ОК. Тиме дајемо подршку младима да не сузбијају ту тугу и да немају потребе да се праве како је све у реду. Уколико то не би чинили, пре или касније туга ће се појавити у неком другом виду, или ће често бити прикривена велом хумора, који је прихватљивији. Дајући дозволу за тугу, дајемо сагласност младом човеку да може да се отвори и да је туга прихватљиво осећање.

Када једном стекне поверење, требало би му дати подршку и уважавањем мишљења, говорећи да је у реду да буде срећан и да се због тога што је данас срећан неће десити ништа лоше. А то су све оне ствари које ми преносимо на њих, будући и сами оптерећени истима, кроз вербалну и невербалну комуникацију.

Морамо да нађемо времена за оне који нам значе, за оне којима је нешто потребно, за оне које волимо. Много разумевања и подршке треба пружити младима, али исто тако ни критика не би требало да изостане, притом водећи рачуна да никада не критикујемо биће, већ понашање, а похвалу можемо давати и бићу и за понашање. Тако им дајемо могућност да се развијају као аутентичне личности, не страхујући да морају да стављају неку од својих маски да би исказали своја осећања и потенцијале. Да љубе једни друге онакве какви заиста јесу, а не онакве какви би волели да буду.

———————————————

Младим људима је, као и свима нама, потребна пажња. А ако је нема, све ће учинити да је стекну, на било који начин, често и негативан.

Потребно им је наше време, а ако га ми не будемо пружили, онда ће то учинити неко други, или нешто друго. С друге стране, треба им дати могућност да показују своја осећања.

 

Аутор: Антоније Арас, Број 1139, Рубрика Поводи

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1139/tekst/imamo-li-vremena-za-brigu-o-mentalnom-zdravlju-omladine/