Category Archives: Психолошки речник

Лакше је рећи него отићи, теже је остати него се вратити

Годинама сам узгајао фикус (кућна биљка са великим зеленим листовима). На пролеће бих га изнео на терасу, али његово место се зна, између прозора, зидне полице са књигама и радијатора. Тако има све што му треба за живот и раст. Када је сунчано сунча се, када му досади читање баци поглед кроз прозор да види чиме се забављају деца на игралишту.

Поглед на насиље у породици

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“

– Лав Николајевич Толстој

Да ли је данас најважнији лични маркетинг?

Пронађите баланс између прецењене слике о себи и мањка самопоуздања. Жене су више склоне личној промоцији. Људи који су искомплексирани имају потребу да своје мане компензују путем личне промоције

Зависност од интернета – проблем савременог друштва

Зависност од интернета, компјутера, видео игара и друштвених мрежа представља нови проблем савременог друштва.

Шта је то: Логосинтеза?

На данашњи дан, пре тачно једанаест година, настала је Логосинтеза. Тада је била техника, а убрзо је стасала у психотерапијски правац. Од 2015. године и специјализовани психотерапеути у нашој земљи успешно користе Логосинтезу.

Деца цртају

Већина деце већ око првог рођендана, самостално истражујући околину или подстакнута од стране знатижељних родитеља, набаса на оловку и открије да она отсавља траг, по папиру, или некој мање згодној површини. Ово откриће обично изазива одушевљење. Дете је усхићено што му један мали предмет пружа могућност да мења и украшава своје окружење.

Приручник као подршка оболелима од рака

Након успешно реализованог Пројекта подржаног од стране Министарства здравља објавили смо Приручник намењен онколошким пацијентима, члановима њихових породица и широј заједници.

Превише или премало сексуалног нагона?

Оно што је тако фасцинантно код сексуалног нагона, јесте то колико смо га искомпликовали током социјалне еволуције. Секс је изашао из домена пуког ослобађања тензије путем оргазма у сврху размножавања, и ушао у домен интимности у коме се преплићу однос са другим бићем и однос према самом себи. Ако дођемо до стадијума у коме га избегавамо и одбацујемо, шта је то у сексу што нас узнемирава? Уколико, с друге стране, не можемо да се зауставимо у тражењу нових сексуалних односа, шта је то што доживљавамо да нас угрожава када тих односа нема?

Пре него што стигнете да кажете „Фројд“, сложићу се са тиме да детињство јесте значајно за развој проблема у домену сексуалности. У најранијем периоду посматрајући своје родитеље формирамо прва виђења себе, другог, и односа између партнера. У ту слику о свету, ми покушавамо да сместимо сваки накнадни утисак. Ипак, нагласила бих да лоша искуства у детињству не воде нужно ка фаличној сексуалности. Проблем настаје када нашим „одраслим“ размишљањима, осећањима и понашањем одржавамо штетну сексуалну филозофију. Добра вест је да се ови обрасци могу да се промене у садашњем тренутку, и да нам није потребан повратак у прошлост у којој бисмо изменили наше одрастање.

 

Хипосексуалност

(слаб сексуални нагон)

Један од путева да се развије аверзија према сексу јесте порука од родитеља да је секс прљав или неморалан, што се могло сретати у конзервативнијим, пуритански настројеним породицама. Међутим, сличну поруку је могуће послати имплицитно. Замислите дете које присуствује сцени у којој један од родитеља бива ухваћен у превари. У његовом сећању може да остане идеја о томе да је секс нечист нагон, који ако се не спута – повређује другу особу. Сексуално злостављање такође доводи до тога да се сексуални чин повеже са болом, непријатношћу и срамотом. Друге врсте злостављања, попут емотивног и физичког, могу индиректно да утичу на касније сексуално понашање. Дете које не добија неопходан осећај прихваћености и вољености, временом у зближавању са другом особом види ризик од новог извора понижавања или напуштања. За уживање у сексу је неопходно препуштање и ослобођеност у присуству другог, што за особу која стрепи од могућности одбацивања није лако пребродива препрека.

Психотерапијско искуство је често показало да одсуство истополног родитеља неповољно утиче на процес идентификације са својим полом и сексуалношћу коју он носи. Типичан пример би био дечак који расте без присутва оца, при чему мајка то покушава да надомести засипањем брижношћу. Мајке су неретко и те које гуше свако деструктивно понашање, што касније може бити штетно по мушку улогу у сексуалном чину. Тешко је не приметити да пенетрација подразумева извесну дозу агресивности и интрузије. Мајчин заштитнички став доводи до тога да дечак формира слику о женама као неговатељицама којима не сме нанети никакву бол, и које су ван икаквог контекста мушко-женског односа у коме постоји сексуалност. Не треба скочити на закључак да ово доводи до хомосексуалности, већ чешће води у закоченост када, сад већ одрасли дечак, треба да демонстрира типично сексуално понашање мушкарца.

Емотивно обојена искуства током развоја уче особу како свет функционише, и шта може да очекује од њега. У случају хипосексуалности, особа избегава сексуалне односе, јер у њима види извор непријатности. То може бити осећање кривице, уколико постоји уверење да је упражњавање секса прљаво и да је одраз неморалности и слабости карактера. С друге стране, страх од могућности неуспеха и одбацивања, често утиче на сексуално понашање. Особа може да буде буде у грчу од тога да се не покаже као лош љубавник/љубавница, јер ће је у том случају партнер одбацити. Исто тако може имати притисак да мора да се покаже као прави мушкарац/жена, јер ако то не уме, сматраће себе промашеним случајем. Захтев за перфекцијом је кочница за препуштање богатсву сексуалних доживљаја.

 

Хиперсексуалност

(претерани сексуални нагон)

Хиперсексуалност се може схватити и као зависност од секса, која по својим карактеристикама није пуно другачија од осталих болести зависности. Особа је преокупирана проналажењем нових сексуалних партнера, гони је стање напетости које другим путем не може да се реши, осим тиме што неконтролисано улази у многобројне сексуалне односе. Међутим, оно што је занимљиво у вези са људима који пате од хиперсексуалности, јесте то да у интимним односима које упражњавају, заправо нема интиме. Прецизније речено, ови појединци нису у стању да буду истински емотивно блиски са својим партнерима, и секс се користи као нека врста краткотрајног испуњења прогањајуће празнине коју особа осећа. Ово испуњење се описује као дејство дроге – на место немира долази налет узбуђења, мисли постају помућене, стварност ван сексуалног чина престаје да постоји, све до оргазма, и повратка у реалност. По завршетку, поред особе са којом не умеју да остваре блискост ван телесног контакта, осећање празнине и бесмисла се продубљује. Следи напуштање привременог сексуалног партнера, да би се касније поновио циклус са следећим.

У случају хипосексуалности, особа сексу одузима значај, јер јој је то лакше него да се носи са његовим негативним исходом. Хиперсексуалност је, са друге стране, придавање значаја сексу, јер је све ван њега поље у коме се особа не осећа добро. Страх од блискости сугерише да постоји искуство у прошлости у коме се пажња и топлина од стране других људи доживела као несигурна или недоступна. Дете које је научило да родитељи често неће бити ту када их дозива, или је доживело одбацивање од стране мајке која му је преко потребна, почеће да доживљавају блискост као нешто над чиме виси клетва „дабогда имао, па немао“. Касније, током живота, имаће потешкоћа да се отворе пред другим и да покажу емоције, јер му претходна искуства говоре да ће у тренуцима рањивости бити напуштени. Ово води ка дистанцирању од објеката љубави, и до стварања једног хладног, удаљеног света, од ког могу побећи уколико нађу неку привремену замену, нешто што је интензивно, а неповређујуће. Нешто што личи на добијање пажње, али што неће носити претњу од њеног ускраћивања. Површни сексуални односи не представљају аутентично уживање, већ уточиште од ништавила. Сврха односа се завршава по окончавању сексуалног чина, и партнер се види само као објекат задовољења жеље, а не као људско биће које може пружити ишта више од тога.

Постоје два механизма који одржавају овакво стање у одраслом добу. С једне стране, оно што се појављује у свим болестима зависности, јесте ниско толерисање фрустрације. Особа доживљава да не може да поднесе да јој буде лоше, и да апсолутно мора да улази у сексуалне односе како би тај потиштеност потиснула вртлогом краткотрајног узбуђења. Други процес који се одвија у хиперсексуалности, јесте избегавање интимности са партнером, тако што особа уверава себе да не сме да покаже своју слабу страну другоме. Своје спречавање емотивног отварања додатно поткрепљује паролом „Немој имати велика очекивања, и нећеш се пуно разочарати“, која би се могла превести у – „Немој никога да волиш, мање ће те болети ако те тај неко напусти.“ Међутим, упркос томе што напуштеност повезују са најранијим и најмучнијим осећањима, ове особе имају капацитета да је поднесу, јер располажу далеко већом снагом и способношћу разумевања од оне коју су имали у детињству.

Друштвеност записана у генима

 Понекад је лако уочити везу између трауматског догађаја и физичког симптома. Када неко у детињству искуси физичко злостављање, ратна дешавања или бомбардовање може развити различита психосоматска обољења. Пример је особа, која је некада била жртва злостављања, а данас вишком килограма штити себе.

Пробај да изађеш из зоне комфора

Шта је зона комфора? Под њом се подразумева оно што нам је познато, оно у шта имамо поверења и оно на шта смо навикли. Ту нисмо физички ограничени али у њој стварамо своју рутину, познати колосек. Она је удобна јер се у њој осећамо сигурно, у њој су понашања позната, као и наша размишљања и осећања. Другим речима, то је ментални простор у коме живимо, где постоје границе, где имамо осећај емоционалне сигурности у вези онога што радимо и у вези одлука које доносимо. Можемо је и назвати релативном предвидљивошћу. И то јестe лепо. Али до оног момента докле нам се не јаве жеље које изискују другачије понашање и другачије одлуке, до момента када препознамо тренутак да желимо више и даље.

Да се разумемо, зона комфора није лоша у потпуности. Она има својих добрих страна, као што је та да нас заштити од додатнг стреса са којим се не би могли носити најбоље, или од изражене анксиозности. Али оно што нас уводи у њене лоше стране јесте то да у њој немамо прилику да учимо нешто ново, да урадимо неке нове ствари, да се осећамо другачије.

Поред баналних ствари као што је кафенисање на истим местима, са истим људима, зону комфора чине и многи „тежи“ сегменти, а то су начини на које смо навикли да мислимо, ограничења која последицом тих размишљања себи постављамо, начини на које процењујемо себе, исти критеријуми којих се држимо, пристајање на разне компромисе који нас враћају у зону сигурности. Ово често доводи до тога да постављамо себи немогуће препреке, као што је „нећу успети“, „то је немогуће“ и сл. А када дођемо да закључка да нећемо успети, онда полако одустајемо да своје жеље и снове претворимо у планове које треба реализовати.

Грчевито држање за зону комфора је последица ригидности у мишљењу, а када нам је мишљење ригидно онда имамо ирационална уверења која заустављају развој наших потенцијала, спутавају наш лични развој и нове спознаје.

Изаћи из зоне комфора је ризик. Зашто је онда добро изаћи? Зато што је преузимање разумног ризика један од критеријума психичог здравља. Како се у РЕБТ психотерапији наводи, емоционално здрава особа склона је да преузима ризике и покушава да оствари то што жели, чак и онда када постоје велики изгледи да би ови покушаји могли пропасти. Овде се не мисли да скочимо са литице па ко преживи причаће, већ се ради о особи која тежи да буде авантуриста али са опрезом.

[youtube]http://youtu.be/h8tHIi5ebEM[/youtube]

Наравно, није пријатно изаћи из овог простора. Некоме то иде лакше, некоме теже. Постоје разни начини, али најбоље да се то чини корак по корак. За почетак, важно је да прихватимо себе таквим какви јесмо, несавршени и погрешиви. А онда да донесемо одлуке.

Ако ставимо све на папир и видимо где смо, и не допада нам се, онда, ајде да се померимо. Јесте, можемо да треснемо главом о зид, али ћемо онда знати и шта да избегавамо. Ако одлучимо да донесемо одлуку, која је ван наше зоне комфора, увек се запитајмо, шта је најгоре што може да се деси? У том случају имаћемо јаснију представу о томе шта можемо изгубити и још важније, шта можемо добити. Ако смо сами, и незадовољни зато што смо сами, шта нас спречава да, рецимо, осмишљавамо начине на које бисмо све могли да упознајемо нове особе као могуће партнере? Шта би у том случају било најгоре? Да будемо одбијени? Колико је то заиста лоше? До неподношљивости? Па шта ако нас одбије? Да ли би то умањило нашу вредност као људског бића? Наравно да не би. Али смо пробали, то је јако важно, јер знамо да ми можемо нешто да урадимо.

23112014711
У одлуци да изађемо из своје комфор зоне, можемо да разликујемо оне изласке који су на дневном нивоу, као што је устајање у 6 часова ујутру уместо у 8 часова да би постигли, рецимо, да научимо све за тај дан, и оне који су везане за дугорочне циљеве као на пример, давање отказа на послу који не задовољава наше потребе. У првом случају можемо да одлажемо устајање и тако останемо у свом простору удобности, али и без наученог градива које смо планирали што нас, опет, ремети страхом од неуспеха, рецимо; а у другом, можемо остати на том послу и бити анксиозни због неизвесности како ћемо издржати овај месец и бити незадовољни. У оба случаја, не би знали како би било са друге стране.

Идеја је да емоционална здрава особа тежи здравом балансу између тренутних и будућих задовољства. Таква особа је спремна да издржи нелагоду у садашности уколико је то у њеном најбољем интересу и уколико води добицима у будућности, а и такође уме да ужива у краткорочним задовољствима онда када она немају неповољне дугорочне последице. Излазак из комфор зоне представља први корак ка дугорочном хедонизму. Тај корак није лак, јер са собом носи нелагоду због неизвесноти или обиља могућих сценарија. За сваки труд, за сваку промену, потребно је уложити напор, савладати тешкоће у разним облицима али све је то неопходно на путу личног развоја.

Мирјана Марковић, психолог