Нова нормалност и будуће ми

Још недељу дана до школе, још 2 дана до мог рођендана, за мање од месец дана идемо на море… Време смо не тако давно, осим уз помоћ календара и часовника, мерили важним догађајима. Добро, и данас је тако, али је у први план избило рачунање према данима које смо провели у карантину: Дан 15, Дан 24, Дан 33… Пре 21. годину пројали смо у склоништима до 78. Постојао је живот пре, а постојаће и после пандемије. То после нам доноси Нову нормалност.

Живот какав смо живели и познавали готово преко ноћи је престао да важи. Одбацили смо га као старе фармерке које су нам омалиле и изашле из моде.

Брзина свакодневице која нас је данима и годинама носила оличење је пасивне свесности света (нпр. гомилање смрзнуте хране). Живети од данас до сутра, из тренутка у тренутак гасећи тренутне пожаре. Да би смо успели да видимо ширу слику, да би смо научили да размишљамо о будућим догађајима уз уважавање и туђих потреба потребна нам је активна свесност (нпр. садња баште). Она захтева време уважавајући лични интерес као што је приказано на графику.

“Садашње ја” су моје тренутне жеље и потребе. “Садашње ми” је оно што мени блиске особе сада желе и оно што им је сада потребно. “Будуће ја” је оно што старија, мудрија верзија мене жели да урадим. “Будуће ми” је свет који ће људи које волим и до којим ми је стало, пре свега деца, наследити.

Време које имамо можемо користити или се од њега осећати искоришћено. Сами бирамо да ли ћемо платити цену само да би увек изгледали срећно. Пречице до “Будућег ми” нема. Захвалност прожета личним смислом ће свакако помоћи да пригрлимо нову нормалност и једнога дана стигнемо до циља. Тај дан неће доћи – ми морамо доћи њему. Пре ћемо тамо стићи ако себи изнова постављамо питања и дајемо одговоре који неће задовољити само “Садашње ја”. Можда је наш пут тежак и трновит али успут можемо схватити да је понекад наше путовање важније од нашег одредишта.