Bolja alternativa sloganu „Misli pozitivno“

Uzmite jedan trenutak da se uživite u nešto što je u skorije vreme u vama izazvalo snažno negativno osećanje. Ponovo vas ne zovu na razgovor za posao? Nemate partnera uz koga se osećate sigurno i voljeno? Vaš prijatelj ima mnogo više novca od vas, a daleko se manje trudi? Nakon što evocirate takve misli, kako ćete reagovati na to da vam neko kaže: „Ali nemojte razmišljati o tome! Zašto umesto toga ne biste mislili o tome kako ste jutros sa prijateljem uživali uz šolju čaja?“

Možda zvuči banalizovano, ali je i eksperimentalno potvrđeno – američki psiholog Danijel Vegner je još 1987. izveo eksperiment u kome je od svojih ispitanika tražio da deset minuta ne misle na belog slona. Kao što biste mogli pretpostaviti zbog onoga što ste upravo zamislili, otkrio je da je potiskivanje misli na ovaj način bezuspešno, i da u stanjima stresa i depresije misli koje pokušavamo da potisnemo se još burnije vraćaju u naše mentalno polje.

Svakako, neko bi mogao da doskoči ovome sa tvrdnjom da ne treba na taj način potiskivati negativne misli, nego da kada se nađemo u problemu ne treba da razmišljamo destruktivno već konstruktivno. Svaka knjiga za psihološku samopomoć će vam reći da na krizu gledate kao na šansu da razrešimo nešto u svom životu i iz toga izađemo kvalitetniji kao ličnosti. Međutim, kada se nađete u žiži stresnog događaja, kada vam se poremeti sistem vrednosti, i niste u stanju da vidite druge mogućnosti u mraku koji vas je obuzeo – koliko konstruktivno možete da razmišljate? Da li u trenutku intenzivnog besa možete da mislite o tome kako treba da prihvatite to da osoba koja vam je zabola nož u leđa ima prava na svoje greške, ili ako ste psihonanalitički nastrojeni – kako ona zapravo budi u vama potisnute negativne sadržaje kojima treba da se bavite? Ovim ne želim da opravdam gubitak kontrole ponašanja, već želim da skrenem pažnju na to da negativne emocije neće nestati prostom zamenom za pozitivne. Tome treba da prethodi jedan proces otkrivanja sebe i zalaganja za promenu u ponašanju.

Trend pozitivnog mišljenja sve više uzima maha zahvaljujući svojoj mogućnosti za marketinšku eksploataciju – dopadljiv je, banalizovan, deluje kao rešenje za sve probleme uz veoma malo truda. Pobornici teorija zavere će dodati i to da nas čini pasivnim i zadovoljnim bilo čime što će nam biti servirano na političkoj i ekonomskoj trpezi. Postalo je neprihvatljivo osećati bilo kakvu negativnu emociju. A ironije li, živimo u sredini gde su depresivni i anksiozni poremećaji napunili bolnice, a i budžet farmakoloških kompanija.

Šta se dogodilo? Jedna od stvari koja bi mogla na ovo da utiče jeste nešto što osnivač racionalno-emotivne bihevioralne terapije (REBT), Albert Elis, naziva sekundarnim emocionalim poremećajem. On se javlja kod ljudi koji veruju da nipošto ne smeju da misle izvitopereno, da imaju uznemirujuća osećanja i disfunkcionalna ponašanja. Jednostavno rečeno, kada primetite da imate problem, dodatno ste uznemireni činjenicom što ga imate. Tako bivate depresivniji kada shvatite da ste depresivni ili anksiozniji kada primetite znake anksioznosti ili stida. Neprihvatanje činjenice da smete da se osetite loše, vodi ka tome da brže-bolje potisnete i pokušate da zamenite sa nečim vedrim. Ali ne lezi vraže, to teško osećanje i dalje stoji u vama, još strašnije, jer ne smete da pogledate u njega.

Šta je rešenje za ovakvu situaciju? Nije mi bila ideja da vas pozovem da pređete na mračnu stranu (na kojoj svakako nema kolačića), i da ostanete zatvoreni u svojim mučnim mislima i osećanjima, jer vas to svakako neće učiniti produktivnim i funkcionalnim. Bolja solucija bi bila – „Prihvati sebe“. Ne postoji merilo toga u kolikoj smo meri dobri ili loši. Ono što je istina, i za vas, i za mene koja pišem ovaj tekst, i za sve ljude koji postoje na ovom svetu – imamo misli, emocije i ponašanja koje će nas u nekim situacijama voditi ka sreći i blagostanju, a imamo i one koje će nas uvaliti u probleme. Svi imamo. Sada je vaš izbor da li ćete od ovih drugih bežati ili pokušati da ih po svaku cenu odmah ispravite, ili ćete ih prihvatiti kao deo vašeg unutrašnjeg sveta, razumeti ih, i truditi se da postepeno smanjite njihovu učestalost. Proces nije ni brz, ni lak, ali je oslobađajuć.

I za kraj, nije život samo borba sa problemima. Vaše zadovoljstvo i sreća se u velikoj meri hrane uživanjima kojim sebi priređujete, bavljenjem aktivnostima koje volite i rađenjem nečeg što za vas ima viši smisao. Zato bih svakako preporučila velikane pozitivne psihologije (ne pozitivnog mišljenja!) – Martin Selidžmen i Mihalj Čiksentmihalji. Dok prihvatate svoje „demone“ i trudite se da ih nadmudrite, zašto ne biste svoj život učinili prijatnijim i ispunjenijim onime što vas čini srećnim?