Друштвеност записана у генима

 Понекад је лако уочити везу између трауматског догађаја и физичког симптома. Када неко у детињству искуси физичко злостављање, ратна дешавања или бомбардовање може развити различита психосоматска обољења. Пример је особа, која је некада била жртва злостављања, а данас вишком килограма штити себе. Ако не успе да разреши унутрашњи конфликт, на физиолошком нивоу организам не делује више поуздано у задатку очувања здравља. Уместо тога она (физиологија) се одбрамбено организује како би трауму држала ван свести.

Људи себе могу посматрати као вредна бића (Ја+), друге као мање вредна или безвредна бића (Ти-). Сва жива бића су рођењем и самим постојањем у здравој, хуманистичкој позицији Ја+, Ти+. Пасивна позиција је Ја не вредим, Ти вредиш (Ја- Ти+), док је крајње деструктивна позиција Ја-, Ти-.

Уместо да користимо нашу мождану кору (церебрални кортекс) како би смислили и схватили како се изборити са проблемом у некој ситуацији, под стресом наша физиологија активира, подиже мождану активност (когницију) и потом прелази на аутоматско, инстиктивно „мишљење“, које мобилише прву линију одрбрана. За превладавања се користе три опције: Бори се (Ја+ Ти+), Замрзни се (Ја- Ти-) или Бежи (Ја+ Ти+). Давид Гибсон (Давид Гибсон) је на једном од својих предавања напоменуо и постојање четврте опције – друштвености. Недавна истраживања неуронауке недвосмислено доказују ову тврдњу.

Када човек угледа медведа у природном окружењу, на раздаљини коју процењује угрожавајућом за свој живот, може побећи, замрзнути се (укочити), узети оружје („наштрити зубе“) – борити или прићи пријатељској групи и тако обезбедити заштиту и сигурност. Вероватно да је управо због тако пријатног искуства дружења и пријатељства од колевке па до гроба, најлепше ђачко доба.