Društvenost zapisana u genima

 Ponekad je lako uočiti vezu između traumatskog događaja i fizičkog simptoma. Kada neko u detinjstvu iskusi fizičko zlostavljanje, ratna dešavanja ili bombardovanje može razviti različita psihosomatska oboljenja. Primer je osoba, koja je nekada bila žrtva zlostavljanja, a danas viškom kilograma štiti sebe. Ako ne uspe da razreši unutrašnji konflikt, na fiziološkom nivou organizam ne deluje više pouzdano u zadatku očuvanja zdravlja. Umesto toga ona (fiziologija) se odbrambeno organizuje kako bi traumu držala van svesti.

Ljudi sebe mogu posmatrati kao vredna bića (Ja+), druge kao manje vredna ili bezvredna bića (Ti-). Sva živa bića su rođenjem i samim postojanjem u zdravoj, humanističkoj poziciji Ja+, Ti+. Pasivna pozicija je Ja ne vredim, Ti vrediš (Ja- Ti+), dok je krajnje destruktivna pozicija Ja-, Ti-.

Umesto da koristimo našu moždanu koru (cerebralni korteks) kako bi smislili i shvatili kako se izboriti sa problemom u nekoj situaciji, pod stresom naša fiziologija aktivira, podiže moždanu aktivnost (kogniciju) i potom prelazi na automatsko, instiktivno „mišljenje“, koje mobiliše prvu liniju odrbrana. Za prevladavanja se koriste tri opcije: Bori se (Ja+ Ti+), Zamrzni se (Ja- Ti-) ili Beži (Ja+ Ti+). David Gibson (David Gibson) je na jednom od svojih predavanja napomenuo i postojanje četvrte opcije – društvenosti. Nedavna istraživanja neuronauke nedvosmisleno dokazuju ovu tvrdnju.

Kada čovek ugleda medveda u prirodnom okruženju, na razdaljini koju procenjuje ugrožavajućom za svoj život, može pobeći, zamrznuti se (ukočiti), uzeti oružje („naštriti zube“) – boriti ili prići prijateljskoj grupi i tako obezbediti zaštitu i sigurnost. Verovatno da je upravo zbog tako prijatnog iskustva druženja i prijateljstva od kolevke pa do groba, najlepše đačko doba.