Хиљаде драгих лица

Дизајн ентеријера је хоби великог броја људи. Окачити лепо урамљену фотографију је чист погодак, још ако је на њој драго нам и насмејано лице простор ће обасјавати топлином.

Планета земља носи 7 милијарди својих становника* који за разлику од других живих бића препознају одраз у огледалу као рефлексију њих самих. Људи прво запамте лице мајке и других егзистенцијално битних особа, а истовремено са тим науче и да их разликују. Највећи део комуникације између две или више особа чини невербална комуникација. Фацијална експресија (израз лица) је у самом врху према броју порука које садржи. Ово се реализује захваљујући физиологији лица (44 мишића и 2 кости). Како бисмо ушли у комуникационо поље потребно је да баратамо вештином читања израза лица и вештином изражавања истим. Уколико једно од ова два изостане, а није у питању органска дисфункција, онда је вероватно по среди развојни застој проузрокован нестимулативном, ригидном средином и одсуством адекватних модела.

Лицем можемо послати 7.000 порука. Током живота скупљамо слике лица и изразе (поруке) у мозак у коме се формира специјализована банка. Када почнемо да у неком тренутку живота (вероватно већ крајем друге деценије) опажамо особе које први пут срећемо као „већ од негде познате“ јасно је да је банка солвентна.

Стављањем зида (паметног телефона, таблета, лап-топа…) између двоје људи технологија се умешала и значајно утиче на социјалне односе. Човек загледан у справу заправо улази у њу и тада престаје да буде слободан, јер постаје поново пећински човек. Тако технологија свет чини повезанијим, бржим али не и квалитативно ближим. „Усамљеност у гомили“ је све заступљенија. Стављањем смајлиjа у мејл, чет или смс је покушај да се вредност блиског (лице у лице) контакта превазиђе. Иако су најтежи облици кажњавања у историји били протеривање из заједнице и издржавање казне у самици, данас самице звуче као друштвено пожељно окружење, све док имају неограничен приступ интернету. Срећна нам будућност.

*без Косова и Метохије