Nova normalnost i buduće mi

Još nedelju dana do škole, još 2 dana do mog rođendana, za manje od mesec dana idemo na more… Vreme smo ne tako davno, osim uz pomoć kalendara i časovnika, merili važnim događajima. Dobro, i danas je tako, ali je u prvi plan izbilo računanje prema danima koje smo proveli u karantinu: Dan 15, Dan 24, Dan 33… Pre 21. godinu projali smo u skloništima do 78. Postojao je život pre, a postojaće i posle pandemije. To posle nam donosi Novu normalnost.

Život kakav smo živeli i poznavali gotovo preko noći je prestao da važi. Odbacili smo ga kao stare farmerke koje su nam omalile i izašle iz mode.

Brzina svakodnevice koja nas je danima i godinama nosila oličenje je pasivne svesnosti sveta (npr. gomilanje smrznute hrane). Živeti od danas do sutra, iz trenutka u trenutak gaseći trenutne požare. Da bi smo uspeli da vidimo širu sliku, da bi smo naučili da razmišljamo o budućim događajima uz uvažavanje i tuđih potreba potrebna nam je aktivna svesnost (npr. sadnja bašte). Ona zahteva vreme uvažavajući lični interes kao što je prikazano na grafiku.

“Sadašnje ja” su moje trenutne želje i potrebe. “Sadašnje mi” je ono što meni bliske osobe sada žele i ono što im je sada potrebno. “Buduće ja” je ono što starija, mudrija verzija mene želi da uradim. “Buduće mi” je svet koji će ljudi koje volim i do kojim mi je stalo, pre svega deca, naslediti.

Vreme koje imamo možemo koristiti ili se od njega osećati iskorišćeno. Sami biramo da li ćemo platiti cenu samo da bi uvek izgledali srećno. Prečice do “Budućeg mi” nema. Zahvalnost prožeta ličnim smislom će svakako pomoći da prigrlimo novu normalnost i jednoga dana stignemo do cilja. Taj dan neće doći – mi moramo doći njemu. Pre ćemo tamo stići ako sebi iznova postavljamo pitanja i dajemo odgovore koji neće zadovoljiti samo “Sadašnje ja”. Možda je naš put težak i trnovit ali usput možemo shvatiti da je ponekad naše putovanje važnije od našeg odredišta.