Психолошки аспекти и превенција постпорођајне депресије

Депресија (лат. depressio = спуштање, опадање, снижавање) представља стање безвољности, беспомоћности, безнађа, са успореном моторичком и менталном динамиком, изгубљеном мотивацијом, праћено суморним, тешким мислима као и телесним поремећајима. Депресија варира од благе до оне која је претња животу. Неке благе епизоде депресије могу да се разреше временом, мењањем стила живота или тражењем подршке од блиских људи.

Трудноћа може представљати кризну ситуацију за мушкарца и жену: она мења динамику брачних односа и поставља пред супружнике нове захтеве на које они морају да се прилагођавају.

Бројна истраживања широм света (такође и код нас) недвосмислено потврђују да ће ток трудноће, сам акт порођаја, као и здравствено стање детета неколико месеци после порођаја, умногоме зависити од тога да ли је мајка желела дете, да ли је била у добрим емотивним односима са партнером (да ли је у браку или није), да ли је у повољној или неповољној материјалној ситуацији итд. Несигурност, незадовољство и нарочито страх мајке неповољно утичу на ток трудноће, доводе до превременог порођаја или до разних компликација за време порођаја.

Послепорођајни период претставља раздобље, чак и до 18 пута повећаног ризика од развоја психијатријских поремећаја. Удео суицида у укупном броју послепорођајних смрти жена је 20%. Идеје о самоозлеђивању су за 14% чешће од покушаја или извршеног суицида.

Постпорођајна депресија је низ емоционалних промена и промена у понашању мајке које се могу јавити након порођаја, а приписују се многим биохемијским и психолошким променама повезаним с рађањем детета. У литератури се овај поремећај може наћи и под називима „послепорођајна“, „постнатална“ или „постпартална“ депресија (скраћено ППД).

Типови постпорођајних промена

Према интензитету симптома постпорођајне депресије, времену трајања, опасности по здравље мајке и детета, постпорођајну депресију можемо поделити у три главне групе: постпорођајну тугу или „baby blues“, постпорођајну депресију и постпорођајну психозу.

1. Постпорођајна туга или „baby blues“

Ово је благи облик постпорођајне депресије и не представља озбиљну опасност. Истраживања показују да се јавља између 40% и 85% мајки. Појављује се у првих 10 дана након порођаја и манифестује се осећајем туге, тескобе, честим плачем без неког видљивог разлога и проблемима у спавању. Симптоми углавном нестају након неколико дана без медицинског лечења. Мајкама се у овом периоду може помоћи емоционалном подршком, прикладном помоћи око новорођеног детета и кућних послова.

2. Постпорођајна депресија

Симптоми постпорођајне депресије могу се јавити одмах након трудноће, односно у првих 4 до 8 недеља, а чак и до годину дана. Ово је далеко озбиљнији проблем од постпорођајне туге и захвата отприлике 13% мајки. Најчешћи симптоми, углавном су слични знаковима праве депресије: честе промене понашања, често плакање, раздражљивост, умор, као и осећај беспомоћности и безнадежности, недостатак енергије и мотивације, недостатак интереса за сексуалне односе. Сан и апетит такође бивају поремећени али се то често меша са очекиваном променом живота са приновом. Такође је врло карактеристична и анксиозност која се огледа у недостатку привржености беби. Чешће се јавља код жена у чијој породици постоје случајеви депресивних стања.

3. Постпорођајна психоза

Код мање од 1% жена у прве 4 недеље након порођаја може се јавити врло озбиљно стање постпорођајне психозе. Oву болест изазивају хормони и сам порођај. Симптоми укључују изражену нервозу и раздражљивост, нагле промене расположења, збуњеност, несаницу, параноју, халуцинације (слушне и визуелне), хиперактивност. Ови симптоми јављају се углавном убрзо након порођаја, врло су интензивни и могу трајати од неколико недеља до неколико месеци. Такве мајке мање спавају, без жалбе на умор. Тада мајка може да заборави на своје дете и да има сумануте идеје о његовој важности или идентитету (нпр. сматра да је беба Божији син). Мајка често размишља о дететовој смрти те је врло склона рањавању и озлеђивању саме себе, бебе или осталих људи у својој околини. Постпорођајна психоза углавном се јавља код жена које и иначе пате од тежих психичких болести. Потребно је болничко лечење мајке и терапија лековима.

Узроци постпорођајне депресије

Према теоријама о психичком стресу, драматично снижење нивоа естрогена и прогестерона у периоду после порођаја окидачи су депресије. Оне сугеришу да је постпорођајна депресија слична предменструалној депресији и указују да су неке жене осетљивије од других на ове хормоналне обрте. Током трудноће ниво хормона расте 9 месеци, све до рођења детета када изненада великом брзином опада. Тај процес се наставља све док се не врате на нормалу, на ниво пре порођаја. Као резултат ових промена, жена доживљава емотивни шок после порођаја. Хормоналне промене послепорођајног периода су очигледно сличне ономе што се дешава када се људи налазе у изразито стресним ситуацијама, каква је нпр. борба.

Друге студије показују да услови у којима живи жена могу да изазову постпорођајну депресију. У студији постпорођајног периода која је обухватила жене из Лондона, 98 од 102 жене које су испитане доживеле су депресију. Студија указује на услове који утичу на постпорођајну депресију:
-мера у којој женин партнер учествује у трудноћи и старању о детету,
-реалистичност женине представе о материнству,
-постојање и могућност бављења другим интересовањима поред бриге о детету,
-мера у којој жена може да одржи везу са пријатељима, њихова помоћ, савети,
-живи ли жена у заједничком или издвојеном домаћинству,
-мера у којој је имала контролу над оним што се дешавало током трудноће и самог порођаја.

Бронфенбренерова еколошка теорија заступа став да жене са ППД морају ,,еволуирати’’ у односима са окружењем, јер људе обликује и одређује све око њих. Зато, по овој теорији, особе које пате од ППД треба проучавати у породици, на послу, у друштву у ком живе.

Промене које изазива послепорођајна депресија развртавају се у:

· Физичке промене

Рађање детета, било оно лакше или теже, значајан је догађај који женско тело доживљава. Хормоналне промене које се дешавају у телу жене утичу на хемијске промене у мозгу, мењајући тако психичку равнотежу. У овом периоду, дете захтева пуно пажње тако да жена нема довољно времена за спавање. То доводи до исцрпљености, а испрекидано спавање додатно отежава жени да преброди почетну депресију.

· Емоционалне промене

Након порођаја жена доживљава велике промене које су додатна потешкоћа њеним новонасталим обавезама око новорођенчета. Те потешкоће отежавају опоравак жене, а оне могу бити: промене у начину спавања, промене у релацији са партнером, губитак независности, а за неке жене проблем је и константна брига о детету која постаје превелика обавеза.

· Социјалне промене

Уобичајени социјални мит и притисак да жена треба да има децу док је врло млада, доприносе овом проблему. Млада мајка се не осећа увек спремном за материнство. Она може доживљавати своју нову животну позицију и улогу мајке са осећајем фрустрације – као губитак властите слободе и младости, осећа да је преоптерећена обавезама око детета, да постепено губи контакте са пријатељима и нема више времена и могућности да осварује своје циљеве и жеље. Такође, свакидашњица као што је, на примјер, живот са једном платом (или ни једном), може погоршати ситуацију још више.

 

Превенција

1. Психофизичка припрема за порођај

Припремне вежбе могу пратити труднице у навршеном седмом месецу трудноће, под условом да је њихов гинеколог проценио да природа трудноће то дозвољава (неризичне трудноће). Будуће маме се на вежбе пријављују прилажући уредан упут свог гинеколога… Такође на вежбе могу долазити труднице које своју трудноћу воде у другим домовима здравља, са упутом свог гинеколога на коме је дозвола да су вежбе због нормалног тока трудноће могуће. Психофизичка припрема одржава се у посебно прилагођеној просторији понедељком, средом или петком, а подразумева:
* телесне вежбе;
* предавање;
* вежбе дисања.

Поред вежби одржавају се и предавања на којима будућа мајка може пуно сазнати о: порођајном болу, контракцијама, самом порођају и примени технике дисања… Мајка би требала похађати течај о порођају и разговарати с осталим трудницама и мајкама о њиховим искуствима.

2. Рана дијагноза и рано лечење

Током трудноће и након порођаја, жена доживљава велике промене које су везане за њено психо-физичко стање, емоције, начин живота и односе са околином и партнером. Ова појава је одлично документована у оквиру јавног здравља, посебно њене последице по мајку, дете и породицу уопште. Док су жене које пате од ППД изложене два пута већем ризику да се током периода од наредних пет година депресивне епизоде понове, новорођенчад и деца су посебно угрожена таквим понешањем. ППД може бити узрок поремећеног односа мајка-дете, и негативног понашања бебе праћено несигурношћу, тешкоћама у друштвеним односима и др. Деца млађа од три месеца могу да осете мајчино расположење и да према њему одреде своје понашање. Негативан утицај ППД-а уочен је и на примеру развоја когнитивних вештина, вештини говора и пажње, као и то да ће ова деца у два до пет пута већем проценту неки трајни поремећај у понашању.

Да би се решио овај проблем, развијене су следеће психо-социјалне и психолошке методе – когнитивно-бихевиорална саветовања са антидепресивима;
– когнитивно-бихевиорална терапија и индиректно саветовање;
– интерперсонална психотерапија;
– центри за подршку оболелима од ППД.

Ове методе могу допринети спречавању ППД, без обзира на факторе ризика током трудноће и непосредно након порођаја. Доказано је да се пред и после порођајна депресија повезане и да њихов степен мери Единбуршка ППД скала. Горе наведене психо-социјалне и психотерапеутске методе могу бити ефикасне у лечењу ППД, али могу бити још ефикасније ако се примене током трудноће у циљу спречавања појаве ППД.

3. Рехабилитација

Могуће је да симптоми постпорођајне депресије нестану и без лекарске помоћи у првих три месеца након порођаја. Међутим уколико симптоми постпорођајне туге потрају дуже од две недеље или ако почну утицати на нормалан свакодневни живот, потребно је обавезно потражити лекарску помоћ и то по могућности одмах након појаве симптома. Лечење се углавном састоји од адекватне психотерапије и евентуалног узимања антидепресива, док је код блажих симптома понекад довољно психолошко саветовање.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.