Religija i psihoterapija

Brojne su predrasude,zablude i pogrešna uverenja o psihoterapiji i religiji ,uopšte. Od apsolutnog negiranja i poricanja da su nam i jedan i drugi vid osmišljavanja i usmeravanja sopstvenog života neophodni za smislen ispunjen i kvalitetan život, do uverenja o bolesti uma i straha da će nas neko žigosati ako priznamo da preispitujemo svoj smisao postojanja na ovom svetu.

Od davnina ljudi pokušavaju da otkriju dublja značenja svoga života i svojih postupaka, nespretno i usamljeno,skrivajući se iza društveno simpatičnih i prihvatljivih ponašanja, od opijanja, promiskuitetnog ponašanja, droga.

Duboko unutar nas, ostaje praznina koju popunjavamo statusnim simbolima i društvenim uspesima, jer mnogo je lakše biti ljut na šefa, državu, sudbinu, nego na samoga sebe. A Boga se plašimo, ma kako se verski izjašnjavali. Kada dođe vreme da podvučemo „crtu“, duboko smo nezadovoljni ne onim što smo preživeli, već onim što nismo.

Hajde da zavirimo u sebe, u svoje Dete, u misli kojih se plašimo, a one dođu kada nam ne trebaju, kada smo sami, kada san ne dolazi na oči.

Hajde da govorimo o tom božanstvu unutar nas, sopstvu i bogu, nad kojim jedino imamo vlast i moć da ga menjamo, prilagođavamo, volimo.

Psihoterapija je nauka o nama samima. Religija isto tako. Svako od nas je i dželat i iscelitelj. Moć je unutar našeg uma. Ne držimo ga zatvorenim.