Tuga

Postoji pravilo da su promene jedino što je u životu sigurno. Nije uopšte upitno da li na promene možemo računati tokom života i da li je svaka sigurnost kratkog daha, ali su i gubici nešto sa čime ćemo se sigurno svi sresti u životu, pre ili kasnije. Gubici mogu doći u raznim oblicima i mogu podrazumevati različite stvari: od gubitka posla, prijatelja, statusa, materijalnih stvari, ideala, pa do dragih osoba. U zapadnim kulturama se smatra najvećim gubitkom smrt bračnog druga, u nekim istočnjačkim je to gubitak dostojanstva, dok se u našoj kulturi najvećim gubitkom smatra gubitak deteta. S obzirom na prisutnost gubitaka u životu svakog pojedinca, potpuno je neopravdano da nas niko ne uči kako da se nosimo sa njima i kako da budemo adekvatna podrška bliskim ljudima. Toliko toga učimo u školama tokom života što nam nikada neće trebati, dok se o ovako univerzalnoj temi ne govori. Možda je tako zbog težine i neprijatnosti koje dolaze uz njih, pa okrećemo glave ka vedrijim temama.

Svaki gubitak je već sam po sebi bolan u različitoj meri. Boli nas kada strgnemo flaster sa kože, a kamoli kada nam neko drag bude otrgnut iz života. Prirodna reakcija na gubitak je svakako tuga, ili kako bi psiholozi rekli, adekvatna emocija u datoj situaciji. Ona je duboko neprijatno osećanje i teško je nositi se sa njom. S obzirom da nas niko nije učio kako da se adekvatno nosimo sa gubicima i tugom, okolina nam često govori da ,,moramo biti jaki zbog drugih“, da ,,muškarci ne plaču” itd. Ne umeju da se nose sa našim bolom, neprijatno im je, a i ne znaju šta bi drugo rekli, pa ponavljaju naučene fraze. Zbog ovih i mnogih drugih opšteprihvaćenih uverenja mnogi tugu doživljavaju kao odraz slabosti i kao nešto od čega moramo pobeći po svaku cenu. Postoje razni načini da pobegnemo od tuge i često smo vrlo kreativni u tome. Možemo da pokušamo da je sakrijemo iza osmeha, da se sakrijemo od nje kroz rad, otupimo je kroz alkohol ili druge psihoaktivne supstance, potiskujemo je, guramo pod tepih dok ne postane brdo ili je čarobnim štapićem (u transakcionoj analizi reketom) pretvaramo u neku drugu emociju. Često to zamensko osećanje bude ljutnja, jer je mnogo lakše biti ljut nego tužan, osećamo se snažnije i možemo je negde usmeriti, te nalazimo krivce u različitim osobama, institucijama ili sistemu.

 

Tugovanje je prirodni proces prolaženja kroz gubitak. Rečeno terminima transakcione analize, u pitanju je integrisanja gubitka u naš referentni okvir. To podrazumeva ucrtavanje nove informacije u našu mentalnu mapu i iznalaženje načina kako da funkcionišemo u životu bez onoga za kime žalimo. Kada kažemo da je proces, to znači da traje i da se ne zna kada mu je tačno kraj. Podrazumeva prolaženje kroz različite periode, nošenje sa mnoštvom misli i doživljavanje čitavog spektra emocija. Proces nikako nije linearan i često se dešava da se sa nekim stvarima borimo duže vreme. Ponekad napravimo korak napred, pa nazad dva. Ovo je sve normalan tok tugovanja. Ono što nam često odmaže i ovaj put čini dužim, težim i sa više rupa, su razni nezdravi obrasci i uverenja. Kako nas svako intenzivno iskustvo menja, tako ne postoji način da se nakon gubitaka vratimo potpuno na staro, da budemo ono što smo nekada bili. Možemo samo da postanemo nova verzija sebe.

Čest je doživljaj da ako se prepustimo plakanju, nikada nećemo prestati, pa gutamo suze. Ono što je važno znati je da su suze lekovite. Imaju svoju funkciju, služe nam da nam speru bol i pomažu da adekvatno odtugujemo. Hemijski sastav emocionalnih suza je potpuno drugačiji od bazalnih (koje služe za negu, zaštitu i podmazivanje očiju) i refleksnih suza (koje lučimo kada nam nešto upadne u oko ili kada sečemo luk). Emocionalne suze sadrže različite supstance koje nam pomažu da se oslobodimo napetosti, umirimo se i oslobodimo hormona stresa, umanjimo osećaj bola i poboljšamo raspoloženje.

Često se nakon gubitaka pitamo da li smo mogli još nešto da učinimo, krivimo sebe za potencijalne propuste, za nešto što smo rekli ili uradili. Krivica je, takođe, često osećanje koje se može javiti u procesu tugovanja. Najčešće je neadekvatna i u velikoj meri nam nepotrebno otežava ovaj proces.

Postoje brojne teorije tugovanja koje opisuju ovaj proces. Neke od teorija ga objašnjavaju prolaskom kroz različite faze (Kübler-Ross, 1969.), dok su druge fokusirane na zadatke koje tugujući moraju obaviti kako bi prošli kroz ovaj proces. Jedna od teorija koja govori o zadacima tugovanja (W. Worden, 2002.) definiše 4 zadatka koji slede jedan drugi. Objašnjava da je moguće i vraćanje na neki od prethodnih zadataka, kao i obavljanje više njih istovremeno. Jedna od važnih kvaliteta ove teorije je aktivan pristup koji tugujući mogu uzeti u ovom procesu, umesto da budu pasivni posmatrači dok prolaze kroz različite faze. Zadaci nam daju veći osećaj kontrole nad stvarima i podstiču nas na aktiviranje i uključivanje odraslih kapaciteta ličnosti, poštujući sve emocije koje se mogu javiti. Četiri zadatka opisana u ovoj teoriji su: 1. Prihvatanje stvarnosti gubitka; 2. Prorada bola zbog gubitka; 3. Adaptiranje na svet bez preminule osobe i 4. Emocionalno premeštanje pokojnika i nastavljanje dalje sa životom. Prvo sa čime se suočavamo nakon gubitka je neverica da se to zaista desilo. Teško nam je da poverujemo, pa nam se može učiniti da vidimo preminulu osobu, imati osećaj da će se pojaviti svakog trenutka, da je sve samo ružan san i sl. Drugi zadatak podrazumeva proživljavanje svih emocija koje se mogu javiti. Potpuno je normalno osetiti tugu, ljutnju, zbunjenost, strah, anksioznost, usamljenost itd. Treći zadatak nas izaziva da naučimo nove veštine i nađemo nove načine kako da funkcionišemo u svetu bez preminule osobe. Poslednji zadatak podrazumeva da pronađemo načine da se sećamo voljenih osoba, da ih zadržimo uz sebe, ali da napravimo mesta i otvorimo se za nove ljude, prilike i iskustva i da ipak nastavimo dalje sa svojim životom. 

Ako izbegavamo tugovanje velika je verovatnoća da ćemo se slomiti u nekom drugom teškom trenutku, da ćemo se spotaći na brdašce pod tepihom i da nećemo moći da živimo punim kapacitetima. Važno je da znamo da ako tugujemo znači da smo mnogo voleli. Džejmi Anderson kaže: ,,Tuga je zapravo ljubav koju želimo da pružimo, ali ne možemo. Sva ta ljubav koja nije poslata se sakuplja u uglu naših očiju, knedli u grlu i praznini u našim grudima. Tuga je samo ljubav koja nema gde da ode.“ Meni je mnogo draga i jedna druga misao, zaboravih čija je, pa ću je parafrazirati: ,,Zanimljivo je kako kada nam neko nedostaje, ne osećamo u sebi prazninu veličine te osobe, već prazninu veličine celog sveta.“ 

Po mnogim ovim važnim pitanjima nam u velikoj meri može pomoći psihoterapija i savetovanje. Ovaj proces nam pomaže da se oslobodimo nepotrebnog tereta, očistimo, negujemo i previjemo ranu i ublažimo bol, dok rana ne zaraste i dok ne ostane samo ožiljak. Rana koju ignorišemo i ne priznajemo da je tu vremenom počne da boli sve više, zagnoji se i zahvati više tkiva, pa krenemo da krvarimo po ljudima koji žele da nam budu blizu. Tako je i sa duševnim bolom, tu je uvek koliko god se pravili da ne postoji, smeta nam, boli sve jače, krene da se preliva na druge životne aspekte, ometa nam funkcionisanje i odnose sa ljudima.

Često se tugujući čvrsto drže gubitka i ne puštaju voljenu osobu zbog verovanja da će je zaboraviti. Ono što kroz proces psihoterapije i savetovanja možemo da shvatimo i prihvatimo je da sigurno nikada nećemo zaboraviti svoje voljene, da će oni zauvek živeti u nama. Kao telo koje se vraća prirodi, živi kroz biljke koje hrani, tako i duša osobe nastavlja da živi kroz one koji su je voleli. Na kraju, važno je prihvatiti da možemo i da imamo pravo da nastavimo dalje sa svojim životom bez krivice i dodatne težine i da, pored gubitka i bola, ipak imamo pravo na sreću.

Reference:

• Kubler-Ross, E. (1969). On Death and Dying. Macmillan, New York.
• Worden, J.W. (2002). Grief counseling and grief therapy—A handbook for the mental health practitioner. Springer Publishing Company, New York.