Bio jednom jedan Čovek

Bio jednom jedan Čovek koji je sa Čovečicom rodio malog Čoveka. Oboje su ga podizali, voleli, učili, hranili i čuvali pa je on postao Domaćin Čovek.

Na drugom kraju sela živela su četiri Čoveka, čije su Čovečice takođe zatrudnile i rodile. Međutim, oni su bili previše zauzeti svojim poslovima, kućama, kolima, sportovima i prijateljima, pa se nisu previše mešali u podizanje malih. Čovečice su ih same podizale, volele, učile, hranile i čuvale, ali oni nisu postali Domaćini. Svaki od njih je naravno čeznuo da postane Čovek kakav je bio i njegov otac, ali nisu znali kako.

Jedan od njih je postao Agresivan jer je mislio da je fizička snaga ono što čini Čoveka. Gledao je i tražio šta bi to moglo da bude glavno kod Čoveka, ono zbog čega Čovek zavređuje poštovanje i ljubav. U kući to nije mogao videti jer oca nije bilo, on je bio stalno u kafani sa prijateljima. Onda je izišao na ulicu da tamo potraži ono što je tražio. I našao je. Video je da oni koji su naslini izazivaju strah kod drugih. A kad se nekoga plašiš on mora da je bitan i veliki i sigurno ga ta veličina čini dostojnim poštovanja.

Drugi je postao Buntovan jer je uvideo da na taj način bar na kratko privuče pažnju svog oca. Kada napravi nešto dobro njegov tata nije obraćao pažnju na to, jer je sve u redu i što da gubi dragoceno vreme koje mu treba za vođenje uspešne firme. A on je više od svega želeo da ga tata primeti i da mu kaže nešto lepo. Jednom kada je u kući slučajno slomio skupoceni komad nameštaja, njegov tata je odreagovao rečima: “Pa dokle više glupiranja, hoće li od tebe ikad biti Čovek?” Te reči nisu bile prijatne, ali su svakako bile prijatnije od ignorisanja koje je redovno dobijao. Tako je zaključio da ipak postoji način da dobije očevu pažnju – radeći ono što oca nervira.

Treći je postao Ženskast iz istog razloga kao i Buntovan: pošto tatu nije zanimao koliko mama Čovečica, a i neke druge Čovečice iz okoline, on je zaključio da je to možda način da privuče pažnju oca. Počeo je da se ponaša kao mama, da razmišlja kao mama i da bude osećajan kao mama.

Četvrtom se nije sviđalo da bude kao prethodna trojica. On je silno želeo da postane Čovek, i tragao je dugo kako to da postigne. Ali, pošto Čoveka nije bilo u blizini, a oko njega su u kući i školi bile samo Čovečice koje mu nisu mogle pokazati kako da bude Čovek, on je odustao i odlučio da mu je svejedno. Postao je Pasivan i ravnodušan prema svemu.

Kada malog Čoveka podiže samo Čovečica bez Čoveka, on odraste u Zbunjenog Čoveka jer nema ono što Domaćin ima: i bistro oko i snagu i agilnosti smelost i saosećanje i razum i ljubav – sve u isto vreme.

U Domu se rađamo, iz Doma krećemo u svet, i Domu se na kraju vraćamo. Čovek Domaćin ovo razume, trudi se oko svog Doma i gde god da je čezne za njim.


Kada su naišla mutna vremenima Agresivac je ubijao, Ženskast je neutešno plakao, Buntovnik je samo gunđao, a Pasivan se bio zavukao u svoju rupu i nadao se da će mutljag proći sam od sebe. U tim istim mutnim vremenima Čovek Domaćin je reagovao sa ciljem i vizijom, da zaštiti i svoje i sebe, a ako može i protivnika, jer protivnik nije isto što i neprijatelj. Agresivac može biti pobeđen, dok Domaćin Čovek može biti samo nadigran. Agresivac misli da je neprijatelj svako ko nije u istom rovu sa njim. Feminizirani veruje da je neprijatelj svako ko ne oseća kao on. Buntovnik veruje da je neprijatelj svako ko ne misli kao on.


Pored mnogih, neprijatelji su im bili i njihova osećanja – Agresivcu strah, Feminiziranome ljutnja, Buntovniku zadovoljstvo. Domaćin Čovek je imao samo jednog neprijatelja, a njegova osećanja su mu, kao i sve drugo što je dobio, bili prijatelji i saborci i time je već u startu bio pobednik. Zbunjeni muškarci teže podelama i interesnim zonama, a Domaćin Čovek teži Zajednici. Zbunjeni muškaci zanemaruju sebe zbog zajednice, ili zajednicu zbog sebe, i čak i kad bez zajednice ne bi opstali oni je koriste kao paraziti. Zbunjeni muškarac ili potencira individualizam na štetu zajednice, ili potencira zajednicu kao masu i rulju na štetu ličnosti.


Domaćin Čovek afirmiše Zajednicu afirmišući sebe i afirmiše sebe afirmišući Zajednicu. Ne mogavši da ostvare jedinstvo svih svojih sila unutar sebe, Zbunjeni muškarci pokušavaju da vladaju sobom po principu divide et impera, i to najčešće izgleda tako što “oni izmisle svoju borbu, na silu joj nađu razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore se – samo da ne bi morali misliti i raditi.[1]”


I tako je Domaćin Čovek oko sebe širio Domaćinski duh, duh zajednice kakav je vladao u njemu samom jer on sabira i uzdiže sve svoje sile, sva svoja čula, osećanja, volju, um, snagu, stremljenja, i polaže ih na oltar Života i Ljubavi. U isto vreme je Zbunjeni muškarac oko sebe širio zadah nesloge kojom je pokušavao da stekne kakvu takvu trenutnu sitnu dobit, ali je jedna od posledica te sitne dobiti uvek bila neminovna dugoročna šteta i za njega i za zajednicu.Domaćin Čovek iznosi svoju slogu iz zajednice svog bića, i ugrađuje je u zajednicu svoje porodice, svojih prijatelja, svoje škole, svoje crkve, svoje države, svog čovečanstva. Jedan Domaćin Čovek je to nazvao Koncentričnim Krugovima.

Za Zbunjenog muškarca svaki čovek je potencijalni neprijatelj. Za Domaćina Čoveka svaki čovek je potencijalni prijatelj.

Za Čoveka Domaćina Istina je jedini princip i zvezda vodilja, dok je za Zbunjenog muškarca jedini princip interes, i to najčešće trenutni jer on ne ume da razmišlja drugačije. Domaćin Čovek bivstvuje nogama na zemlji, a umom i srcem na Nebu. Zbunjeni muškarac najčešće luta ni na nebu ni na zemlji, i nemajući čvrst oslonac nogama, ni um mu ne može biti dugo na jednom mestu.


Čovek domaćin zna zašto je ovde i poznaje snagu imena koje nosi. Čovek = Čelo+vjek = Čelom ka Večnošću.


 Čovek je onaj koji stremi ka večnošću, i koji se sučeljava sa večnošću



Domaćin Čovek živi sada, uzdajući se u mudrost prošlosti, nadajući se boljoj budućnosti i verujući u silu večnosti. Zbunjeni čovek glumi da bi se zaštitio u sadašnjosti, jer ne poznaje prošlost, plaši se nepoznate budućnosti i trudi se da ne razmišlja o večnosti.

„Neko pijan lakše život odrobija“ reči su jedne pesme o Zbunjenom muškaricu. I on zaista zaista život doživljava kao robiju, koju treba što pre i bez mnogo razmišljanja, truda i patnje otaljati. Za razliku od njega, Domaćin ovaj svet doživljava kao dar, a ovaj Život kao blagoslov. Zbunjeni živi kao da nijedan dan neće biti poslednji, sa olojeđenošću zbog svih loših dana koje je iskonzumirao. Domaćin živi kao da je svaki dan poslednji, sa zahvalnošću za sve prethodne u kojima je uradio nešto za druge, svoj Dom i sebe.

Bio jednom jedan Čovek koji je sa Čovečicom rodio malog Čoveka. Oboje su ga podizali, voleli, učili, hranili i čuvali pa je on postao Domaćin Čovek. I živeo je… večno.
mirkomitrovic.blogspot.com


[1] Ivo Andrić, Ex ponto