Боља алтернатива слогану „Мисли позитивно“

Узмите један тренутак да се уживите у нешто што је у скорије време у вама изазвало снажно негативно осећање. Поново вас не зову на разговор за посао? Немате партнера уз кога се осећате сигурно и вољено? Ваш пријатељ има много више новца од вас, а далеко се мање труди? Након што евоцирате такве мисли, како ћете реаговати на то да вам неко каже: „Али немојте размишљати о томе! Зашто уместо тога не бисте мислили о томе како сте јутрос са пријатељем уживали уз шољу чаја?“

Можда звучи банализовано, али је и експериментално потврђено – амерички психолог Данијел Вегнер је још 1987. извео експеримент у коме је од својих испитаника тражио да десет минута не мисле на белог слона. Као што бисте могли претпоставити због онога што сте управо замислили, открио је да је потискивање мисли на овај начин безуспешно, и да у стањима стреса и депресије мисли које покушавамо да потиснемо се још бурније враћају у наше ментално поље.

Свакако, неко би могао да доскочи овоме са тврдњом да не треба на тај начин потискивати негативне мисли, него да када се нађемо у проблему не треба да размишљамо деструктивно већ конструктивно. Свака књига за психолошку самопомоћ ће вам рећи да на кризу гледате као на шансу да разрешимо нешто у свом животу и из тога изађемо квалитетнији као личности. Међутим, када се нађете у жижи стресног догађаја, када вам се поремети систем вредности, и нисте у стању да видите друге могућности у мраку који вас је обузео – колико конструктивно можете да размишљате? Да ли у тренутку интензивног беса можете да мислите о томе како треба да прихватите то да особа која вам је забола нож у леђа има права на своје грешке, или ако сте психонаналитички настројени – како она заправо буди у вама потиснуте негативне садржаје којима треба да се бавите? Овим не желим да оправдам губитак контроле понашања, већ желим да скренем пажњу на то да негативне емоције неће нестати простом заменом за позитивне. Томе треба да претходи један процес откривања себе и залагања за промену у понашању.

Тренд позитивног мишљења све више узима маха захваљујући својој могућности за маркетиншку експлоатацију – допадљив је, банализован, делује као решење за све проблеме уз веома мало труда. Поборници теорија завере ће додати и то да нас чини пасивним и задовољним било чиме што ће нам бити сервирано на политичкој и економској трпези. Постало је неприхватљиво осећати било какву негативну емоцију. А ироније ли, живимо у средини где су депресивни и анксиозни поремећаји напунили болнице, а и буџет фармаколошких компанија.

Шта се догодило? Једна од ствари која би могла на ово да утиче јесте нешто што оснивач рационално-емотивне бихевиоралне терапије (РЕБТ), Алберт Елис, назива секундарним емоционалим поремећајем. Он се јавља код људи који верују да нипошто не смеју да мисле извитоперено, да имају узнемирујућа осећања и дисфункционална понашања. Једноставно речено, када приметите да имате проблем, додатно сте узнемирени чињеницом што га имате. Тако бивате депресивнији када схватите да сте депресивни или анксиознији када приметите знаке анксиозности или стида. Неприхватање чињенице да смете да се осетите лоше, води ка томе да брже-боље потиснете и покушате да замените са нечим ведрим. Али не лези враже, то тешко осећање и даље стоји у вама, још страшније, јер не смете да погледате у њега.

Шта је решење за овакву ситуацију? Није ми била идеја да вас позовем да пређете на мрачну страну (на којој свакако нема колачића), и да останете затворени у својим мучним мислима и осећањима, јер вас то свакако неће учинити продуктивним и функционалним. Боља солуција би била – „Прихвати себе“. Не постоји мерило тога у коликој смо мери добри или лоши. Оно што је истина, и за вас, и за мене која пишем овај текст, и за све људе који постоје на овом свету – имамо мисли, емоције и понашања које ће нас у неким ситуацијама водити ка срећи и благостању, а имамо и оне које ће нас увалити у проблеме. Сви имамо. Сада је ваш избор да ли ћете од ових других бежати или покушати да их по сваку цену одмах исправите, или ћете их прихватити као део вашег унутрашњег света, разумети их, и трудити се да постепено смањите њихову учесталост. Процес није ни брз, ни лак, али је ослобађајућ.

И за крај, није живот само борба са проблемима. Ваше задовољство и срећа се у великој мери хране уживањима којим себи приређујете, бављењем активностима које волите и рађењем нечег што за вас има виши смисао. Зато бих свакако препоручила великане позитивне психологије (не позитивног мишљења!) – Мартин Селиџмен и Михаљ Чиксентмихаљи. Док прихватате своје „демоне“ и трудите се да их надмудрите, зашто не бисте свој живот учинили пријатнијим и испуњенијим ониме што вас чини срећним?