Čemu služe očevi?

Kada je kompanija za proizvodnju igračaka Matel htela da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce” prvo su ispitali modele koji su se prirodno sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju, uzela su lutku oca i ostavila je u stranu. Kada su upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu. Generacije i generacije dece odrasta neznajući čemu očevi zapravo služe. Dečaci koji odrastu ne poznajući svog oca kasnije i sami postaju očevi i nastavljaju “tradiciju”. I ne vidi se kraj tome.

Kako se to dogodilo? Jednostavno, industrijska revolucija je postavila novi standard u životima ljudi. Dotad su sinovi odrastali uz očeve i od njih se učili životu. Onda je odjednom otac morao da ide u fabriku, a sin je ostao u kući sa majkom, ili su ga poslali u školu gde je o životu opet učio od žena: vaspitačica, učiteljica, nastavnica. Odrastajući vođen ženskim autoritetima, taj dečak je postepeno usvajao ženski model razmišljanja, osećanja i ponašanja, a pošto taj model nije baš u skladu sa muškom prirodom, taj dečak danas ima problem. Bez zdravog muškog uzora dečaci postaju pasivni, buntovnici, agresivci ili feminizovani, i ni za jedno od ovih stanja se ne može reći da je zdravo. Prema statističkim podacima muškarci ubedljivo prednjače u samoubistvima, preranoj smrti, nesrećama i bolestima zavisnosti.

Pre samo 60 godina 90% stanovnika u Srbiji je živelo od poljoprivrede. U to doba i ranije, naporno se radilo da bi se preživelo, i sin je po pravilu viđao svog oca aktivnog tokom celog dana na njivi, u šumi ili u kući. Drugi muškarci su nekada bili takođe u blizini i dostupni – ujaci, dedovi, stričevi – tako da nije bilo manjka instrukcija po pitanju kako odrasti i postati muškarac. Danas, na žalost, sin ne vidi oca kako radi gotovo nikad, a još je ređe da nešto radi zajedno sa njim. Drugi muškarci su takođe daleko. Sem ukoliko dečak nije izvanredan u sportu možda nikad neće zainteresovati nekog muškarca za sebe, što za posledicu ima da nikad neće upoznati nekog muškarca. Nemajući uvid u unutrašnji svet stvarnih muškaraca, dečaci su primorani da predstavu o sebi i svojoj muškosti grade na osnovu blede slike koju su „pokupili“ usput – sa televizije, iz filmova i od vršnjaka. O kvalitetu te „slike“ – sa holivudske strane potrošačke i nerealne, sa vršnjačke strane totalno pogubljene – ne treba trošiti reči.

Šta da radi samohrana majka

Samohrane majke su obično vrlo svesne potrebe svojih sinova za muškim uzorima. Kada nađu način da im nadomeste taj nedostatak, mnogi problemi mladih sinova – kao što su preterana stidljivost ili agresivnost – nestaju. Samohrana majka može mnogo učiniti. Može otići u školu i da pita da li sledeće godine njen sin može imati učitelja. Može da izabere sportske, muzičke, izviđače aktivnosti koje vode dobri muškarci. Naravno, opredeljenje treba bazirati na pitanju: “Da li želim da moj sin postane takva vrsta muškarca?” To je ono što uzor podrazumeva. Samohrane majke, dakle, mogu dobro da odgajaju sinove, ali ne same. Potrebna im je pomoć mreže ljudi. One takođe moraju da nauče kako da se brinu o sebi kako bi izbegle negativnost i napade besa, ali ipak održale disciplinu – pogotovu tokom srednjih tinejdžerskih godina. “Potrebno je čitavo selo da bi se podiglo dete” – a u selu moraju da budu i žene i muškarci.

Šta se još može:

Priprema prebivališta

Podizanje šatora, naduvavanje dušeka, postavljanje tende, stolova i stolica. Učesnici se bar na kratko vreme i simbolično pomeraju iz zone komfora ka zoni preživljavanja gde osobine solidarnosti i požtrvovanja imaju veći značaj. Dečaci uče da je udobnost direktno srazmerna uloženom trudu.

Edukacija i kontakt sa prirodom

Svaki kamp iskoristimo da mlađe članove naučimo nešto novo o paucima, zmijama, rakovima, ribama, glistama, skakavcima, srnama, lisicama, majčinoj dušici ili gljivama. Uveče gledamo zvezde padalice i tražimo sazvežđa malog i velikog medveda.

Priprema hrane

Kad je hrana u pitanju, u kampu uviđamo da je ukusnija i vrednija ona hrana oko koje se potrudimo, nego ona koja nam se jednostavno servira kada se posle nekoliko maminih poziva odazovemo i dođemo u trpezariju. Priprema hrane počinje sakupljanjem drva gde učestvuju svi, srazmerno svojoj fizičkoj snazi. Zatim sledi sečenje i termička obrada gde je neophodna veština, pa tu mlađi članovi mogu samo da gledaju. Najčešće je to roštilj, sač ili kotlić, ređe ražanj.

Sport

Netakmičarski duh

Takmičarski duh je najveći neprijatelj zajednice. Da je to tako možemo se uveriti ako nađemo odgovor na pitanje: “Zašto nam je bitno da pobeđujemo?” Mnogi od nas su kao deca bili preterano uslovljavani, ili su bili prezaštićivani, ili razmaženi, ili nešto između. Kako god, u svakome od nas je ostao jedan deo ličnosti koji veruje da nije OK (- +, Ja nisam OK, ti si OK), i da se treba potruditi, pokazati, dokazati, kako bi se bolje osećali u vezi sa samima sobom. Jedan od načina na koji se možemo na kratko sebi prikazati u boljem svetlu je pobeda u sportu. Pobeđivanje je antiteza unutrašnjem omalovažavajućem stavu prema sebi, i u trenutku pobede osoba se zaista bolje oseća. Sličan mehanizam se događa kada navijamo za svoj klub ili igrača, gde njegov uspeh ili neuspeh projektujemo na sebe. Međutim, pobeđivanje drugoga nije način da se savlada negativan stav prema sebi. Naprotiv, takmičenjem se negativan stav prema sebi povećava, jer kad tad mora doći do poraza. Negativan stav se može prevazići samo prihvatanjem sebe apriori, bez uslovljavanja na pobedu ili poraz. Naša parola je dakle, igramo zato što volimo igru, a ne zato što volimo pobedu! Na taj način svi učesnici igara bivaju pobednici.

[youtube width=“600″ height=“400″]http://www.youtube.com/watch?v=jg0cJl3A_n8[/youtube]