Деца цртају
Већина деце већ око првог рођендана, самостално истражујући околину или подстакнута од стране знатижељних родитеља, набаса на оловку и открије да она отсавља траг, по папиру, или некој мање згодној површини. Ово откриће обично изазива одушевљење. Дете је усхићено што му један мали предмет пружа могућност да мења и украшава своје окружење. Цртање тако често постаје једна од омиљених активности детета, која му даје прилику да истражује какав траг остављају разне бојице, како се мешају боје и како шаре које прави постепено прерастају у препознатљиве облике. Временом, како дете расте, цртежи постају све јаснији одраз његовог унутрашњег света и силног богатства осећања, потреба, жеља и страховања.
Када се оловка нађе у руци детета почиње процес који се огледа у низању фаза развоја дечјег цртежа, који је, иако омеђан препознатљивим одликама цртежа у одређеном узрасу, специфичан за свако дете. Са пуних годину дана деца углавно радо узимају оловку, испитују је и њоме манипулишу, а онда почињу да шарају, грубо и неспретно, па све вештије. Већ тада су приметне велике разлике, нека деца чврсто држе оловку и хитрим покретима остављају јак траг, прекривајући што већу површину папира и не марећи за његове границе, док друга слабашно држе оловку и бојажљиво њоме праве једва видљиве шаре.
Са годину ипо дете постаје заинтересовано да имитира начин на који одрасли повлаче праву линију по папиру, а затим почиње да оставља спиралне трагове који подсећају на вирове. У овом тренутку оно још нема идеју да цртањем може да представи неки предмет и делује и само изненађено оним што је нацртало. Око другог рођендана дете успева да нацрта први препознатљив облик – круг. Постепено, током треће године, комбинујући кругове разних величина и линије које сада вештије повлачи дете успева да нацрта прве препознатљиве фигуре, које само именује. Најчешће је једна од првих за дете најважнија, људска фигура, која се у почетку углавном састоји од великог круга – главе, мањих кругова који представљају очи, некада и нос и линије која може да послужи да се на глави представе нос и уста. Руке и ноге, у виду правих линија, обично полазе директно из главе. Иако у том моменту дете зна и именује и остале делове тела, оно их на цртежу јошувек не представља. Такође, дете у почетку не броји колико чега на телу има, па по некад на цртежу налазимо већи број очију, руку или ногу. Током четврте године цртеж човека се постепено усложњава и добија све више детаља, па тако на глави дете може нацртати и косу, уши, обрве, образе… а осим тога фигура сада може добити и труп, као и прсте на рукама или кружиће уместо шака и стопала.
Са пет година дете је већ значајно вештије и у цртању користи већи бриј облика, што му омогућава да људску и остале фигуре прикаже све реалистичније и богатије детаљима. Ипак, оно и даље не црта предмете како их види, већ како о њима мисли, како их се сећа и како жели да их прикаже. Цртајући, дете овог узраста често прича причу која прати цртеж, описујући неки догађај или се трудећи да реши неки проблем. Као родитељи или стручњаци који прате развој детета, можемо пажљиво посматрати дете док црта, пратити редослед којим цртеж настаје, слушати причу која га прати, све време имајући у виду читав контекст у коме дете одређени цртеж ствара. Да бисмо докучили шта је детету важно, шта цртежом представља и шта нам поручује, веома је важно да имамо у виду специфичности сваког детета и актуелне ситуације у којој се налази. Ако га пажљиво пратимо, дете ће нам само дати много информација о цртежу, не само причајући о њему, већ и проживљавајући то што је нацртало и преносећи нам невербалним путем оно што осећа. Тада можемо своје разумевање покушати да поделимо са дететом, да видимо шта оно о њему мисли и да ли га подстиче на даље размишљање о томе што је нацртало. Теме које су детету важне појављиваће се дуго на његовим цртежима, све док их на неки начин не превазиђе. Зато не треба бринути да ће нам нешто битно лако промаћи, да нећемо ухватити неку поруку коју нам дете кроз своје цртеже шаље. Ако пратимо шта дете црта, вероватно ћемо запазити елементе који се понављају и значење које им дете придаје.
Од шесте-седме године јавља се жеља да се предмет на цртежу представи што реалистичније, тако да више личи на онај у ставрности, који дете види и о чијим одликама сада више зна. Суптилно преношење садржаја унутрашњег света полако и постепено уступа место приказивању сцена из свакодневног живота и ликова из омиљених прича и цртаних филмова. Деца често бивају критична према својим цртежима и постаје им важно колико су другима лепи, па је зато битно подржати дете да настави да црта и у цртању ужива што дуже, без обзира на то колико је у томе вешто. Иако сада дете покушава да што прецизније и лепше прикаже садржаје који су предмет његовог интересовања, пратећи његово цртање и даље можемо сазнавати много о темама којима се бави, питањима која га муче, жељама и циљевима којима тежи, начину на који доживљава свакодневне ситуације и месту појединих људи у његовом животу.
Какви год да смо цртачи, и ми одрасли по некад цртамо, макар успут док нешто чекамо или слушамо, и цртање нам даје прилику за размишљање, растерећење или разоноду.
