Формула за срећу

Пошто је закомпиковао своју комуникацију са другима до максимума, човек западне цивилизације се нашао депримиран и несрећан. Разна правила, норме понашања, власт, разни стимуланси, обиље, луксуз и хедонизам нису му донели срећу и задовољство као што је мислио на почетку. Напротив. Депресија у западном друштву полако престаје да буде дијагноза.
 
Пионири на пољу психотерапије са Фројдом на челу, проучавали су разне патологије које су настале првенствено као последица лоших социјалних услова. Онда су логично закључили да је човек душевно здрав само ако успе да превазиђе заједницу и изрази своје потенцијале као индувидуа. До овде је било добро, а грешка је што су на томе стали, јер су тиме прогласили индивидуализам за једино здраво стање, односно идеал коме треба тежити. Потреба за љубављу у индивидуализму не може бити задовољена, па људи без љубави пате и онда прибегавају другим средствима како би ублажили своју патњу.
 

 
Данас, на срећу, знамо да је човек личност, а као такав и биће заједнице. Заједница дакле трансформише индивидуу у личност, а појединац своју слободу не афирмише кроз самоћу, већ кроз интеракцију са другим слободним личностима у заједници. Кроз ту интеракцију личност бива препозната као вредна, и управо тиме задовољава своју основну душевну потребу за љубављу.
 
Дошли смо до тога да нам за задовољење душевних потреба требају други људи. Не било какви него добри људи. Добро. Шта нам још треба?
 
Многи људи прослављају дочек Нове године, и по правилу примећују да је друго вече боље од првог. И томе се наравно чуде, јер су прве вечери много више инвестирали у одећу, шминку, храну и музику, али је РОИ био много мањи (ROI – Return Of Investment). Разлог за то су превелика очекивања. Од друге вечери се не очекује много. 
 
Фојербаховом тврдњом да је „човек оно што поједе“ може се тумачити мотивација припадника данашње западне цивилизације. Његов потрошачки менталитет се базира на реченици „трошим дакле постојим“, то јест „пошто сам ја оно што поједем, што више поједем бићу бољи.“ Он верује да ће његова срећа бити већа ако троши више, и то веровање исходи корен данашњег друштвеног уређења либералног капитализма – похлепу.
 
 
Похлепа није ништа друго него превелико очекивање, и човек вођен похлепом може бити успешан у социјалном и професионалном домену, али не може бити ни задовољан ни срећан. Он је попут наркомана коме следећа, све већа, доза доноси све мање задовољства.
 
Ово нас доводи до прве формуле, формуле интензитета задовољства:
 
 Интензитет задовољства = Пријатност – Очекивање
 
Из ове једначине следи да задовољство може бити узроковано споља, без наше воље. На пример нађемо новчаницу од 100 динара на улици. Нисмо очекивали ништа, па је интензитет задовољста једнак степену пријатности због изненадног добитка. Кад унапред очекујемо задовољство, онда и то очекивање утиче на интензитет задовољства. А ако више очекујемо него што добијемо, бићемо незадовољни.
 
Колико ће то задовољство трајати зависи и од интензитета, али и од сврсисходности задовољства. 
 
Трајање задовољства = Интензитет задовољства x Сврсисходност 
 
Мера сврсисходности одређена је смислом активности која је изазвала одређено задовољство. Задовољавајући природне потребе ми осећамо и задовољство, на пример при јелу или сексу. Таква задовољства су сврсисходна јер за циљ имају сам живот односно његов квалитет. Ако пак те исте активности промаше циљ (живот), већ почнемо да их користимо ради уживања, оне престају да буду сврсисходне и тиме се трајање њима изазваног задовољства смањује[1]. Друга последица овог промашаја је зависност. Пошто се, због несврсисходности, трајање задовољства смањује, оне изазивају жељу за све чешћим коришћењем и тако  што оне постају основни начин управљања емоцијама. Од грашка и секса са вољеном особом се не постаје завистан, што није случај са брзом храном и сајбер сексом[2].
 
Како задовољство прелази у срећу?
 
Срећа је личносни афект задовољства[3] и треба је разликовати од екстазе настале услед јаког стимуланса. Хероински зависник није срећан док се налази под дејством супстанце, он је само тренутно побегао од несреће која га обузима. За срећу је, поред задовољства, потребан лични (лицем к лицу) однос, јер се само кроз њега и у њему може осећати захвалност. Захвалност је осећање које осећамо када нам особа коју доживљавамо као вредну учини нешто чиме и она нас препознаје као вредно људско биће. Ово чини захвалност саставним делом љубави. 
 
Срећа = Задовољство x Захвалност
 
Срећа дакле није нешто што нам се деси споља, „игром случаја“ или „силом прилика“, већ смо за њу и сами одговорни. А то је, сложићете се, добра вест.
 
Ето, то је једноставна математика среће. Треба вам неколико добрих људи са којима ћете живети, од којих нећете имати превелика очекивања и којима ћете за заједнички живот бити захвални. Као и Животу самом.
преузето са: http://mirkomitrovic.blogspot.co.uk/
_______________________________
[1] Mitrović, M. (2012). Konstruktivna teorija strouka
[2] Karns, P. (1991) Izlazak iz senke zavisnika od seksa
[3] Milivojević, Z. (2008). Emocije

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.