Formula za sreću
Pošto je zakompikovao svoju komunikaciju sa drugima do maksimuma, čovek zapadne civilizacije se našao deprimiran i nesrećan. Razna pravila, norme ponašanja, vlast, razni stimulansi, obilje, luksuz i hedonizam nisu mu doneli sreću i zadovoljstvo kao što je mislio na početku. Naprotiv. Depresija u zapadnom društvu polako prestaje da bude dijagnoza.
 
Pioniri na polju psihoterapije sa Frojdom na čelu, proučavali su razne patologije koje su nastale prvenstveno kao posledica loših socijalnih uslova. Onda su logično zaključili da je čovek duševno zdrav samo ako uspe da prevaziđe zajednicu i izrazi svoje potencijale kao induvidua. Do ovde je bilo dobro, a greška je što su na tome stali, jer su time proglasili individualizam za jedino zdravo stanje, odnosno ideal kome treba težiti. Potreba za ljubavlju u individualizmu ne može biti zadovoljena, pa ljudi bez ljubavi pate i onda pribegavaju drugim sredstvima kako bi ublažili svoju patnju.
 

 
Danas, na sreću, znamo da je čovek ličnost, a kao takav i biće zajednice. Zajednica dakle transformiše individuu u ličnost, a pojedinac svoju slobodu ne afirmiše kroz samoću, već kroz interakciju sa drugim slobodnim ličnostima u zajednici. Kroz tu interakciju ličnost biva prepoznata kao vredna, i upravo time zadovoljava svoju osnovnu duševnu potrebu za ljubavlju.
 
Došli smo do toga da nam za zadovoljenje duševnih potreba trebaju drugi ljudi. Ne bilo kakvi nego dobri ljudi. Dobro. Šta nam još treba?
 
Mnogi ljudi proslavljaju doček Nove godine, i po pravilu primećuju da je drugo veče bolje od prvog. I tome se naravno čude, jer su prve večeri mnogo više investirali u odeću, šminku, hranu i muziku, ali je ROI bio mnogo manji (ROI – Return Of Investment). Razlog za to su prevelika očekivanja. Od druge večeri se ne očekuje mnogo. 
 
Fojerbahovom tvrdnjom da je „čovek ono što pojede“ može se tumačiti motivacija pripadnika današnje zapadne civilizacije. Njegov potrošački mentalitet se bazira na rečenici „trošim dakle postojim“, to jest „pošto sam ja ono što pojedem, što više pojedem biću bolji.“ On veruje da će njegova sreća biti veća ako troši više, i to verovanje ishodi koren današnjeg društvenog uređenja liberalnog kapitalizma – pohlepu.
 
 
Pohlepa nije ništa drugo nego preveliko očekivanje, i čovek vođen pohlepom može biti uspešan u socijalnom i profesionalnom domenu, ali ne može biti ni zadovoljan ni srećan. On je poput narkomana kome sledeća, sve veća, doza donosi sve manje zadovoljstva.
 
Ovo nas dovodi do prve formule, formule intenziteta zadovoljstva:
 
 Intenzitet zadovoljstva = Prijatnost – Očekivanje
 
Iz ove jednačine sledi da zadovoljstvo može biti uzrokovano spolja, bez naše volje. Na primer nađemo novčanicu od 100 dinara na ulici. Nismo očekivali ništa, pa je intenzitet zadovoljsta jednak stepenu prijatnosti zbog iznenadnog dobitka. Kad unapred očekujemo zadovoljstvo, onda i to očekivanje utiče na intenzitet zadovoljstva. A ako više očekujemo nego što dobijemo, bićemo nezadovoljni.
 
Koliko će to zadovoljstvo trajati zavisi i od intenziteta, ali i od svrsishodnosti zadovoljstva. 
 
Trajanje zadovoljstva = Intenzitet zadovoljstva x Svrsishodnost 
 
Mera svrsishodnosti određena je smislom aktivnosti koja je izazvala određeno zadovoljstvo. Zadovoljavajući prirodne potrebe mi osećamo i zadovoljstvo, na primer pri jelu ili seksu. Takva zadovoljstva su svrsishodna jer za cilj imaju sam život odnosno njegov kvalitet. Ako pak te iste aktivnosti promaše cilj (život), već počnemo da ih koristimo radi uživanja, one prestaju da budu svrsishodne i time se trajanje njima izazvanog zadovoljstva smanjuje[1]. Druga posledica ovog promašaja je zavisnost. Pošto se, zbog nesvrsishodnosti, trajanje zadovoljstva smanjuje, one izazivaju želju za sve češćim korišćenjem i tako  što one postaju osnovni način upravljanja emocijama. Od graška i seksa sa voljenom osobom se ne postaje zavistan, što nije slučaj sa brzom hranom i sajber seksom[2].
 
Kako zadovoljstvo prelazi u sreću?
 
Sreća je ličnosni afekt zadovoljstva[3] i treba je razlikovati od ekstaze nastale usled jakog stimulansa. Heroinski zavisnik nije srećan dok se nalazi pod dejstvom supstance, on je samo trenutno pobegao od nesreće koja ga obuzima. Za sreću je, pored zadovoljstva, potreban lični (licem k licu) odnos, jer se samo kroz njega i u njemu može osećati zahvalnost. Zahvalnost je osećanje koje osećamo kada nam osoba koju doživljavamo kao vrednu učini nešto čime i ona nas prepoznaje kao vredno ljudsko biće. Ovo čini zahvalnost sastavnim delom ljubavi. 
 
Sreća = Zadovoljstvo x Zahvalnost
 
Sreća dakle nije nešto što nam se desi spolja, „igrom slučaja“ ili „silom prilika“, već smo za nju i sami odgovorni. A to je, složićete se, dobra vest.
 
Eto, to je jednostavna matematika sreće. Treba vam nekoliko dobrih ljudi sa kojima ćete živeti, od kojih nećete imati prevelika očekivanja i kojima ćete za zajednički život biti zahvalni. Kao i Životu samom.
_______________________________
[1] Mitrović, M. (2012). Konstruktivna teorija strouka
[2] Karns, P. (1991) Izlazak iz senke zavisnika od seksa
[3] Milivojević, Z. (2008). Emocije