Lakše je reći nego otići, teže je ostati nego se vratiti

Godinama sam uzgajao fikus (kućna biljka sa velikim zelenim listovima). Na proleće bih ga izneo na terasu, ali njegovo mesto se zna, između prozora, zidne police sa knjigama i radijatora. Tako ima sve što mu treba za život i rast. Kada je sunčano sunča se, kada mu dosadi čitanje baci pogled kroz prozor da vidi čime se zabavljaju deca na igralištu.Redovno zalivanje je korisno, ali je uslovljeno time koliko se ja redovno setim da obavim taj mukotrpni posao. Kada je napunio 10 godina dosegao je već do vrha police, što nije daleko od plafona, a korenje je mestimično štrčalo sa gornje i donje strane saksije. Rešio sam da mu tim povodom nabavim veću saksiju i presadim. Pogledao sam tutorijal sa interneta gospođe botaničarke iz „lepe naše“ i pohvatao sve bitne korake. Sve sam nabavio i zasukao rukave. Ovakva fizička aktivnost je zabavna, a imao sam doživljaj da radim nešto humano, drugačije rečeno botanofilno (mada ovu reč nećete pronaći na Guglu). Posle dvadesetak minuta rešio sam da predahnem i popijem limunadu. Gledao sam u saksije, najlon oko njih i biljke, zemlju koja se nalazila u kesama, ali i po parketu i stazi. Tada sam se setio svojih prijatelja koji su svoj rad i život odlučili da presele van granica naše zemlje i one van našeg kontinenta.

Odliv mozgova je fenomen koji nije moguće sprečiti, jer ljudi koji imaju mozak i umeju da ga koriste znaju da je 1+1 uvek 2. Zaboravlja se jedna stvar, odlivanjem mozgova odlivaju se i ljudi koji u svojim glavama nose te mozgove a dešava se i da ti ljudi pored tela i uma imaju i duh ili dušu. Šta se dešava sa tim dušama tamo daleko?

Baš kao biljčica kojoj je trebala šira i dublja saksija da bi se normalno razvijala, moji prijatelji su našli drugu zemlju u kojoj su saksije odgovarajuće, zalivanje redovno, a kad sunce zafali mogu da upale veštačko osvetljenje. Korenje pamti saksiju iz koje je poteklo. Zahvalno je ali ga život vodi dalje.

Nada ih je vodila, a smisao održao. Smisao se traži, preispituje i iznova gradi. Koliko god da je prvobitna sredina bila od pomoći pri selekciji, orijentaciji, interakciji i obradi doživljaja došlo je vreme da se u promenjenim okolnostima i novoj sredini stvara novi život. Naša percepcija sveta, baš zato što je naša, uvek je subjektivna ali to nikako ne znači da odstupa od objektivne, stvarne, realne. One idu ruku pod ruku i tek ponekad se sukobe oko toga da li je crna šolja, bele boje ili crne, ipak je najčešće da kada je ta šolja polu puna ili poluprazna lakše uzeti je i dopuniti malo vode ili otpiti kada smo žedni.

Poslednje decenije prošlog veka i ove modernije decenije ovog veka odlikuju se lutanjem, tj. migracijama. Istraživanje koje je sprovedeno pre oko 20 godina bavilo se ovim pitanjem i pratilo je ljude iz našeg okruženja koji su emigrirali u Luksemburg. Istraživači su proučavali kulturološke i psihološke obrasce sa ciljem merenja stepena prilagođavanja i uklapanja (asimilacije). Ljudi koji su već deset i više godina proveli u toj zemlji imali su (moguće da je to i danas slučaj) običaj da kada sednu u kafić konobaru kaži „S’il te plait, kavu!“. Ukoliko ne govorite francuski verovatno ćete razumeti samo poslednju reč. Dakle otpor inkluziji u tamošnje društvo i dalje plamti. Možda nije dobio bitku, ali kafu će možda i dobiti.

Obrazovani i mladi ljudi koji odu u uređena društva lakše i brže (posebno kada to žele) će se uklopiti. Situacije negativnih prijema i odnosa prema drugome moguće su i događaju se i u uređenim državama. Krajnji cilj ostanka i opstanka je da život bude taman toliko sladak da kafu koju piju u Starbaksu može bez problema da bude gorka i da sami odluče o tome da li i koja će od tih kafa biti sikteruša.

 

preuzeto sa: uimeduse.blogspot.rs