Неко ме већ чека тамо
Пошто се месецима љуљушкала у мамином стомаку, умиривала откуцајима њеног срца и узнемиравала неприликама које мама није могла да избегне, беба стиже на свет са одређеним очекивањем у погледу маме. Као што мама има бројне фантазије о беби, много пре него што се заиста сретну, тако се и беба рађа са идејом да је тамо напољу чека неко ко може да отклони напетост и задовољи њене потребе, нека мама.
У том тренутку мама није доживљена од стране бебе као целовита особа. Беби ће бити потребно око три месеца да постепено споји све доживљаје који се маме тичу у једну целовиту идеју о мами. Она познаје мамин мирис, мамин додир, глас, дојку која је храни. Присуство ових доживљаја осећа као умирујуће и заштићујуће постојање доброг објекта, који је негује и храни. Са друге стране, одсуство ових доживљаја беба осећа као врло конкретно присуство лошег објекта, који је негде изнутра нагриза и прети да је уништи. Када осећа снажну потребу, нпр. када је гладна, мокра, претопљена, а нема доброг објекта који може да отклони напетост, беба се бори са снажном узнемиреношћу, суочена са лошим објектом који је ту и који је угрожава. Када се, призван бебином узнемиреношћу, добри објект, у виду свих оних аспеката маме који су за бебу ослобађајући и умирујући, поново врати, беба своју напетост са којом не може да се избори евакуише и смешта у маму. У том тренутку мама је та која има способност да бебину напетост задрзи унутар себе, да је осети, о њој промисли и да је разуме. Онда мама враћа беби некада неподношљиви садржај, у много подношљивијем облику и беба поново доживљава задовољство и сигурност, због постојања доброг објекта који зна шта јој је потребно и то јој пружа. И тако много пута, током сваког дана и ноћи.
Када беба почне да плаче у мами расте узнемиреност, она осећа да беба више није добро, да јој нешто смета. Онда мисли „мало пре сам те нахранила, вероватно ниси гладна, можда си се укакила… није ни то, можда сам те превише ушушкала, ајде да те мало раскомотим“. Ако се беба умири када је откривена, мамина узнемиреност попушта и она осећа задовољство, јер је разумела потребу своје бебе. Ако није у питању претопљеност беба ће наставити да се буни и мама ће постати још узнемиренија, али и даље ће успевати да мисли о бебиној потреби „аха, значи не помаже што сам те открила, није ти сметала врућина, или ти је толико дуго сметала да сада само откривање не помаже, могу мало да те узмем“. Ако се беба умири у мамином загрљају обе ће осетити мир и задовољство јер су се разумеле. Ако беба настави да плаче неутешно, мама може претпоставити да бебу мучи стомак и може покушати да је умири љуљушкањем, масирањем, држањем у омиљеном положају, певушењем, звецкањем, или додатним дојењем. Некада беба толико дуго и неутешно плаче, да мама губи способност да подноси узнемиреност коју беба у њу смешта и није више у стању да мисли о бебиној потреби. Тада ће бебу дати неком другом, спустити у креветац или држати немоћно, осећајући се очајно и питајући се „каква си ти то беба када ништа не може да те умири?“ И „каква сам ја то мама, када нисам у стању да помогнем својој беби?“
Иако већина мама углавном успева да разуме потребу своје бебе и пружи јој утеху, ни једна мама није у стању да то уради увек. Довољно добра мама је углавном у стању да подноси напетост своје бебе, садржава је и мисли о њој, како би разумела бебину потребу и успела да је задовољи. Присуство овако доживљене маме током већег дела времена у првим месецима, беба осећа као гратификујући, умирујући, добри објект, чију негујућу функцију интернализује и тако полако јача свој танани доживљај себе. Преовлађујућа позитивна искуства у првим месецима, омогућавају беби да постепено гради целовитији доживљај спољашњег света и најважнијег бића у њему – маме.