Neko me već čeka tamo

Pošto se mesecima ljuljuškala u maminom stomaku, umirivala otkucajima njenog srca i uznemiravala neprilikama koje mama nije mogla da izbegne, beba stiže na svet sa određenim očekivanjem u pogledu mame. Kao što mama ima brojne fantazije o bebi, mnogo pre nego što se zaista sretnu, tako se i beba rađa sa idejom da je tamo napolju čeka neko ko može da otkloni napetost i zadovolji njene potrebe, neka mama.

U tom trenutku mama nije doživljena od strane bebe kao celovita osoba. Bebi će biti potrebno oko tri meseca da postepeno spoji sve doživljaje koji se mame tiču u jednu celovitu ideju o mami. Ona poznaje mamin miris, mamin dodir, glas, dojku koja je hrani. Prisustvo ovih doživljaja oseća kao umirujuće i zaštićujuće postojanje dobrog objekta, koji je neguje i hrani. Sa druge strane, odsustvo ovih doživljaja beba oseća kao vrlo konkretno prisustvo lošeg objekta, koji je negde iznutra nagriza i preti da je uništi. Kada oseća snažnu potrebu, npr. kada je gladna, mokra, pretopljena, a nema dobrog objekta koji može da otkloni napetost, beba se bori sa snažnom uznemirenošću, suočena sa lošim objektom koji je tu i koji je ugrožava. Kada se, prizvan bebinom uznemirenošću, dobri objekt, u vidu svih onih aspekata mame koji su za bebu oslobađajući i umirujući, ponovo vrati, beba svoju napetost sa kojom ne može da se izbori evakuiše i smešta u mamu. U tom trenutku mama je ta koja ima sposobnost da bebinu napetost zadrzi unutar sebe, da je oseti, o njoj promisli i da je razume. Onda mama vraća bebi nekada nepodnošljivi sadržaj, u mnogo podnošljivijem obliku i beba ponovo doživljava zadovoljstvo i sigurnost, zbog postojanja dobrog objekta koji zna šta joj je potrebno i to joj pruža. I tako mnogo puta, tokom svakog dana i noći.

Kada beba počne da plače u mami raste uznemirenost, ona oseća da beba više nije dobro, da joj nešto smeta. Onda misli „malo pre sam te nahranila, verovatno nisi gladna, možda si se ukakila… nije ni to, možda sam te previše ušuškala, ajde da te malo raskomotim“. Ako se beba umiri kada je otkrivena, mamina uznemirenost popušta i ona oseća zadovoljstvo, jer je razumela potrebu svoje bebe. Ako nije u pitanju pretopljenost beba će nastaviti da se buni i mama će postati još uznemirenija, ali i dalje će uspevati da misli o bebinoj potrebi „aha, znači ne pomaže što sam te otkrila, nije ti smetala vrućina, ili ti je toliko dugo smetala da sada samo otkrivanje ne pomaže, mogu malo da te uzmem“. Ako se beba umiri u maminom zagrljaju obe će osetiti mir i zadovoljstvo jer su se razumele. Ako beba nastavi da plače neutešno, mama može pretpostaviti da bebu muči stomak i može pokušati da je umiri ljuljuškanjem, masiranjem, držanjem u omiljenom položaju, pevušenjem, zveckanjem, ili dodatnim dojenjem. Nekada beba toliko dugo i neutešno plače, da mama gubi sposobnost da podnosi uznemirenost koju beba u nju smešta i nije više u stanju da misli o bebinoj potrebi. Tada će bebu dati nekom drugom, spustiti u krevetac ili držati nemoćno, osećajući se očajno i pitajući se „kakva si ti to beba kada ništa ne može da te umiri?“ I „kakva sam ja to mama, kada nisam u stanju da pomognem svojoj bebi?“

neko me vec ceka tamo slika2

Iako većina mama uglavnom uspeva da razume potrebu svoje bebe i pruži joj utehu, ni jedna mama nije u stanju da to uradi uvek. Dovoljno dobra mama je uglavnom u stanju da podnosi napetost svoje bebe, sadržava je i misli o njoj, kako bi razumela bebinu potrebu i uspela da je zadovolji. Prisustvo ovako doživljene mame tokom većeg dela vremena u prvim mesecima, beba oseća kao gratifikujući, umirujući, dobri objekt, čiju negujuću funkciju internalizuje i tako polako jača svoj tanani doživljaj sebe. Preovlađujuća pozitivna iskustva u prvim mesecima, omogućavaju bebi da postepeno gradi celovitiji doživljaj spoljašnjeg sveta i najvažnijeg bića u njemu – mame.