Порекло емоција

Када ме доктор лупне по колену моја нога се помери. Ово је физиолошки или рефлексни процес који се може објаснити узрочном везом. Јасан је узрок померања ноге, али не и разлог. Дакле, ово није ментални догађај.

Када гледам тужан филм обично плачем. На први поглед ово подсећа на први пример, зато што се извлачи закључак да је филм узрок моје туге. Могу да препознам разлог промене мог рапсположења („кад га је оставила…“). Ово није исто што и препознавање узрока, јер у другом случају ја могу рационално да искажем своју реакцију. Да ли је то оправдано? Можда нисам разумео филм, а можда је филм био пун ироније и заправо садржао неке прилично позитивне и оптимистичне поруке упућене публици. Када сам постао свестан овога, могуће је да сам схватио да нисам имао разлог да плачем. Можемо рећи да је други пример ментални феномен зато што је субјекат предмет моралног вредновања.

Прво, постоји спољашњи догађај који повлачи унутрашњу менталну представу. Пример: љути пас прилази особи и представа о томе јавља се у глави те особе. Емоција је одговор тела на менталну слику: боја коже, положај тела и израз лица мењају се кao одговор на менталну слику. Ово јесте емоција, али још увек не и осећање. Емоција постаје осећање само када се ове телесне промене обраде у уму. Емоција се осети онда када ментална слика која је узроковала емоционални ток (ментална слика бесног пса) који иде раме уз раме са искуственим променама тела Oво искуство је настало само од себе помоћу менталних представа.

Упорно изговарамо ствари као што су „Стиди се!“ (када ситуација заслужује срамоту нпр. када се дете ружно понаша), „Зар ниси срећан!“ (када ситуација пружа задовољство нрп. када детету дамо поклон) и „Не бој се.“ (када не постоји разлог за уплашеност). Ми учимо децу како, када и шта да осећају. Учимо их како да одређеним моделима емоционалног одговора реагују на дату ситуацију.

http://wittgenstein-network.dk/home/papers/The%20normativity%20of%20the%20mental.pdf