Poreklo emocija

Kada me doktor lupne po kolenu moja noga se pomeri. Ovo je fiziološki ili refleksni proces koji se može objasniti uzročnom vezom. Jasan je uzrok pomeranja noge, ali ne i razlog. Dakle, ovo nije mentalni događaj.

Kada gledam tužan film obično plačem. Na prvi pogled ovo podseća na prvi primer, zato što se izvlači zaključak da je film uzrok moje tuge. Mogu da prepoznam razlog promene mog rapspoloženja („kad ga je ostavila…“). Ovo nije isto što i prepoznavanje uzroka, jer u drugom slučaju ja mogu racionalno da iskažem svoju reakciju. Da li je to opravdano? Možda nisam razumeo film, a možda je film bio pun ironije i zapravo sadržao neke prilično pozitivne i optimistične poruke upućene publici. Kada sam postao svestan ovoga, moguće je da sam shvatio da nisam imao razlog da plačem. Možemo reći da je drugi primer mentalni fenomen zato što je subjekat predmet moralnog vrednovanja.

Prvo, postoji spoljašnji događaj koji povlači unutrašnju mentalnu predstavu. Primer: ljuti pas prilazi osobi i predstava o tome javlja se u glavi te osobe. Emocija je odgovor tela na mentalnu sliku: boja kože, položaj tela i izraz lica menjaju se kao odgovor na mentalnu sliku. Ovo jeste emocija, ali još uvek ne i osećanje. Emocija postaje osećanje samo kada se ove telesne promene obrade u umu. Emocija se oseti onda kada mentalna slika koja je uzrokovala emocionalni tok (mentalna slika besnog psa) koji ide rame uz rame sa iskustvenim promenama tela Ovo iskustvo je nastalo samo od sebe pomoću mentalnih predstava.

Uporno izgovaramo stvari kao što su „Stidi se!“ (kada situacija zaslužuje sramotu npr. kada se dete ružno ponaša), „Zar nisi srećan!“ (kada situacija pruža zadovoljstvo nrp. kada detetu damo poklon) i „Ne boj se.“ (kada ne postoji razlog za uplašenost). Mi učimo decu kako, kada i šta da osećaju. Učimo ih kako da određenim modelima emocionalnog odgovora reaguju na datu situaciju.

http://wittgenstein-network.dk/home/papers/The%20normativity%20of%20the%20mental.pdf