Радио емисија „Међу световима Свет“ од 27.02.2018.

Комуникација Психо-вести Психолошки речник

Недовољно је емисија и публикација које допиру до људи који траже помоћ и подршку. По свом квалитету, трајању и пријемчивости изваја се Емисија: „Међу световима Свет“ ауторке и водитељке Бранке Кордић, специјалиста клиничке психологије.

Линк на коме се налази интегрални снимак емисије:
Ноћни-програм—Међу-световима-свет

БК – Причамо о психолошкој помоћи и подршци људима који су обелели од рака и других хроничних болести. – За почетак одакле Ви Уроше у причи, уопште, о психологији?

УР – Када је дошло време да упишем факултет, ја сам био одлучан и тачно сам знао шта не желим да упишем. Како се тај списак смањивао, на крају је остала психологија. Веч на првој години сам се заљубио у психологију, схватио да је то наука која ме занима. Пролазиле су године, као апсолвент, тражио сам нешто више, претраживао интернет и дошао до психотерапије и једног од праваца у психотерапији, то је трансакциона психотерапија коју сам тада уписао и после неколико година успешно завршио и пронашао себе у томе.

БК – Дивно. То значи, то није била само заљубљеност то је била и љубав, пошто толико дуго траје. Хоћете да кажемо људима две три дивне реченице које је Берн, творац трансакционе психотерапије, написао: Да смо сви рођени као принчеви и принцезе, али да се под утицајем средине, родитеља, неговатеља и уопште околине, претварамо у ружне жабе и да уз помоћ психотерапије и љубави имамо поново шансу да се вратимо.

УР – Тако је, као и да када када нам се неко не обраћа, кад нам не посвети пажњу и када не добијамо као мали, када нам је то најнеопходније, надражаје, топле загрљаје, топле речи, да се „наша кичма суши“. И то је психологија кроз своја истраживања и експерименте доказала. Када су испитивали децу без родитељског старања у колективним домовима и центрима, где су их одгајале неговатељице, постојало је веровање да када бебама обезбедимо довољно хране, топлу и удобну обећу, кревет да је то све што је малом људском бићу потребно да одрасте у здраву и праву особу. На жалост, није се показало тако. На срећу, то је релативно брзо схваћено и та знања су усвојена и примењена. Нековатељице су потом посвећивале пажњу деци, телесном додиру поклањале значај. Та деца су, наспрам оних првих, брже сазревала, квалитетније напредовала, све развојне фазе су пролазиле на прави начин, најбољи, своје капацитете су могли даље да развијају.

БК – Постоји експеримент са малим мајмунчетом. У једном делу кавеза је жичана мама и унутра има млеко, а у другом делу је друга мама од меког крзна. И по цену да не добије млеко, које је важно, мајмунче ће одабрати мекоћу, физички контакт који је битнији. Да ли постоји некад ситуација Уроше када кажете: Па шта ми би? На пример, људи имају отпоре према промени иако су јако мотивисани да дођу на психотерапију. Понекад та промена дуго траје, јер тешко се променити.

УР – Често чујем то, само не у првом лицу, већ: Шта ти би? Ово добијам од моје околине. При томе се они осврћу на мој искуство у раду у Цетру за социјални рад, психотерапији, раду са особама оболелим од хроничних болести… Некима није јасно шта ми то треба, други се питају колико зарађујем кад радим тај посао. Интересовање свакако постоји и то је најбитније.

БК – Ви сте један од оснивача Кругова. Хоћете да нам кажете шта су то Кругови? Како сте то замислили?

УР – На едукацији из психотерапје упознао сам колеге са којима сам кренуо у ту авантуру. Кроз рад на себи и рад са клијентима…

БК – Извините, пуно слушалаца то не зна да едукацију психотерапије, кад се заврше студије психологије, то је завршено али баш и не дају много вештина.

БК – Извините, пуно слушалаца то не зна да едукацију психотерапије, кад се заврше студије психологије, то је завршено али баш и не дају много вештина.
Значи кад заврше студије психологије, Ви сте изабрали тај пут да идете на едукацију из једне школе или једног модалитета, како ми то волимо да кажемо, то је трансакционална анализа. Едукација траје 4 године, све плац́ају студенти из својих џепова. То је и финансиски и временски врло захтевна ствар. Само сам направила дигресију да људи просто знају о чему причамо.

УР- Приступ психотерапији, једном од 20так можда и мање код нас признатих праваца, могу похађати психолози, психијатри. Постоје негде где се излази у сусрет људима који су базично са хуманистичких наука и тада евентуално под неким додатним условима, неком пропедефтиком, наравно поготово у систему боловање много су те границе мање јасне и мање изражене, тако да много вец́и број људи је добродошао психотерапији.
4 године, заправо нико не гледа календарске године, него су то услови који се стављају пред сваког кандидата који ц́е сутра добити звање психотерапеута и то су сати и сати личног рада…

БК- Дали би можда хтели да објаснити шта је то лични рад и зашто зашто тај лични рад?

УР- Да би неко сутра радио са клијентма, да би могао да сагледа особу која наспрем њега седи или вец́ у некој другој техници ради са њом, неопходно је да сва та знања и вештине прође са собом и на себи.
То што сам на првој години научио теорију додатну, проширио нека знања, то не би имало употребну вредност, не би ја то могао никако да искористим док нисам на себи применио. Док нисам ја сваку ту теорију, све оно што сам научио теоретски, практично применио на себи. Иза тога је следио рад који сам написао.
То је тај аутопортрет у овом случају, он се излаже пред групом, то су колеге са те едукације и то је моеменат када ви заправо излазите оно најинтимније о себи. Престављате на један јасан начин, отприлике корз један шаблон али јако остаје упечатљив тај моменат и заправо ви онда сами себе иницирате да сте спремни на све даље изазове и кораке.

БК- То је једна страна зашто је неопходно проц́и лични рад, друга страна је да се некако ослободимо и сопствених проблема и да не вучемо пртљаг у тај однос са клијентом, јер тако?

УР-Тако је. Ако се некоме деси да прескочи то, сутра ц́е га то дочекати неминовно, јер управо тај рад у психотерапији, рад људима нам доноси да та знања која имамо заправо користимо кроз себе. Ми смо тај медиум. Ми смо ти који помажемо људима да доносе промене, да дондосе нове одлуке. Дакле, тај однос је то што помаже и што лечи.

БК- Да се вратимо сада круговима. Значи на првој години се родила та идеја?

УР- Јесте. Окупило се неколико колега И колегиница са идејом, заједничким циљем, да се промовише ментално здравље и да се ради на едукацији становништва.
Нека крајна идеја је заправо да та психотерапија не буде само индивидуални рад, па чак да не буде ни само групни рад. Вец́ идеја је вођена била да социјална психотерапија, где ц́емо ми изац́и у друштву и заправо направити неке промене. Оно што су наш научили, да ми ширимо даље. Па се тако и родио назив-“ Центар за едукацију и развој личности – КРУГОВИ”. Свако од нас је један круг и сви заправо повезани стичиц́емо даље.
2012 године смо формално основани. Вец́ 2013 године смо постали део европског удружења за ментално здравље. И захваљујуц́и тим контактима и искуству које смо стицали, између осталог, 2014 године министарство здравља је подржало један наш пројекат, који се звао „Ја и моје емоције“ и то су биле заправо групе за подршку особама оболелим од карцинома. Издали смо један крац́и приручник. Колегиница Сандра Бјелац и ја смо то спровели. Оно што смо добиликао повратну информацију од људи који су прошли кроз пројекат, са којима смо радили, је, да је то услуга која је њима била потребна. Да то нису могли да нађу другде и да су били у право време и на правом месту и да су они добили оно што смо ми њима понудили , а наравно са друге стране ми смо добили такође много од њих.

БК – Значи учили су они од вас и ви од њих. Шта је За Вас значило то прво искуство, па и још са људима који су од канцера болесни били?

УР – Па, ја чак и канцер стално врац́ам у категорију хроничних болести. Пре тога сам искуство стекао водец́и психолошко саветовалиште при удружењу за пацијената са болестима јетре и то је било моје почетно искуство. И са сваким клијентом постојали су механизми и фазе кроз које људи пролазе.
Од тога када су се суочили са болешц́у, па начин и како је превазилазе, како се ко поставио у однос на њих и њихова средина. И негде убрзо у раду са њима болест стаје иза њих, на страну. Болест више није у првом плану. Оно што је код неких људи, то је често однос према болести, односно најчешц́е су то те предрасуде или дискриминација. То људе погађа, то људе боли, да они са тим што имају, што су добили на папиру као дијагнозу, треба изац́и у свет, треба нац́и посао, треба оформити породицу.

БК – Како ијгледа тај развој Кругова? Од оснивања па надаље? И Кругови расту?

УР – То је баш као живи организам.Једна екипа људи се окупила, основала, расијала пут. Тај пут је и као наша земља, у правцу Европе, преко тог европског удружења. Тамо смо раширили контакте, размењивали искуства.
Схавтили да то што ми имамо,то што радимо, нипочему не заостаје од оног што смо чули да они раде. Једино је некако иницијатива од нас. Код нас крец́е од нас, оно где ми видимо да постоји потреба и простор за нашим ангажовањем ми се са тим хватамо у коштац…

БК- Ви сте једини који то радите? Јер када погледате, можда само онкологија има запосленог психолога. Друге клинике и немају.

УР – Сигуран сам да нисмо једини. Да, онкологија има саветовалиште које одлично ради и имају стручне људе који су посвец́ени, који нађу време. Посвете се особи. Она није за њих пацијент, она није њих дијагноза, него је то особа са именом и презименом, са социјалним свим стварима које чине и са емоцијама пре свега.

БК – Чињеница је да је јако важан тај ток болести, а ми и те како утичемо на ток болести. Помоц́и људима да се осец́ају боље, наравно има толико смисла ко им помаже?

УР – Ми смо се окупили и основали то удружење, савко од наш има неку своју ужу специјалност…

БК – Као на пример?

УР – Као на пример, конкретно ја радим са особама са хроничним болестима. Колегиница ради са особама са сметњама у развоју, са млађом популацијом. Друга ради са особама у неким застојима, са зависностима. Имамо колегу који је специјалиста у домену спортске психологије. Јако успешно ради са младима и са старијима. Има одличне резултате. Имамо колегиницу која се профилисала у домену људских ресурса. Тако да смо баш на много страна али је заједницка идеја и једни друге подржавамо. Свако из своје свере, уже интересовања тражи пројекте и покушава да те наше услуге донесемо до крајних корисника, до људи којима је заправо то потребно.

БК – Значи, Ви сте некако задужени за рад са људима са хроничним болестима. Дали сарађујете са неким другим удружењима? Како долазите до клијената?

УР – Током 2013/2014 постојала је успешна сарадња са удружењем “ Будимо заједно“. То је удружење жена оперисаним од карцинома дојке. Нису оне само оперисане, неке су у свим фазама те болести и имали смо две групе. Те групе су трајале две године. Жене су биле јако задовољне, мотивисане, долазиле. То су биле затворене психотерапетске групе. И колегиница и ја смо то ко психотерапеути водили….

БК – Хоц́ете да нам објасните Уроше зашто је важан тај рад на емоцијама? Због чега је то битно?

УР – Свака особа ц́е на свој начин проц́и кроз неку животну кризу. Ако је то хронична болест, једна дијагноза, за различите људе значи и различите ствари. Рецимо да почнемо од тог како се та дијагноза њој у здравственој установи саопшти, може много да допринесе или одмогне даљем току лечења и живота у целости. Ако је то неки здравствени радник који је не едукован, који се фокусира на лецење болести, а не особе, који се фокусира на лецење органа, а не цовековог тела и душе. Онда имамо примере, сведоцанства људи који пролазе кроз то да им се и дијагноза која неки сматрају најтежим, као што су дијагнозе карцинома саопштавали на пречац…

БК – Као да су добили смртну пресуду…

УР – Да, као да је у скраценој верзији, што се нисте јавили раније. Ево вам папир, дођите за 6 месеци на контролу. Други случај код инфективних болести, где људи дијагнозу да су позитивни од хепатитиса или нечег другог могу добити преко шалтера од лаборанта. Без да је неко посветио 5 минута да им укаже о чему се ради, каква је то болест и каква је прогноза. Данас је ХИВ хронична болест. То није неизлечива болест, то није смртна пресуда. За карциноме исто тако можемо рец́и. Тај први контакт је јако битан, а онда и мултидисциплиновани приступ. Кад ви имате поред лекара, идеално би било психолога са још додатном неком едукацијом из психотерапије, кад имате радне терапеуте, онда свако из свог домена допринесе и када је то мало, то је за ту особу цео свет. Та болест онда стварно није болест, него је нешто што ту особу мозда искушава, а онда заправо многи спознају промене стил живота, промене неке ствари и то им донесе заправо нови квалитет. Неки открију себе. И ту долазимо до емоција. Када се неком на пречац саопшти дијагноза, он може различито реаговати. Често може себе окривљавати, то је нешто што се често срец́е…

БК – Јер што нисте дошли раније, је просто лепљење кривице. Као беџ. Ви сте криви што нисте дошли раније.

УР – Да и са тим беџом особа одлази куц́и, у 4 зида и њчешц́е не жели да напусти та 4 зида и то је наша реалност. То се често догађа…

БК – Да И сада када сте рекли да та 4 зида, постоје сгурно И други. Али од којих она или он треба да крију, уствари она у овом слуцају, треба да крије. Ту су деца, пказује храбро лице И стално крије како се уствари осеца.

УР – Ако је она главна, ако је она стуб куц́е, а најчешц́е јесте, онда се не очекује од стуба да буде мекан, да буде савитљив …

БК – Рањив, да…

УР – Рањив, да плаче, да покаже да је тужан, да га нешто боли. А заправо када особа схвати и када направи увид да она то може, да сме и да је мање битно како ц́е околина реаговати, да је она у себи једина и најважнија у животу , да је она у центру њеног живота и да се ту налази здравље. Онда се те особе, те жене, другачије носе са сваким даном, са сваким новим изазовом и са том дијагнозом.

БК – Промени однос према себи…

УР – Па И околини.

БК – Сарадња КРУГОВА И УКУКСА?

УР – Тако је. Та сарадња траје вец́ дуже од 3 године. „УКУКС” је удружење за кронову болест и улцерозни колитис Србије. Ради се о запаљенским болестима црева. То су болести које често прођу неопажено. Око 2 године људи имају тегобе, стомачне болове, честе столице, а да шетају од специјалисте до специјалисте да би коначно у неком моменту дошли до једне или друге дијагнозе.
Оно што смо ми заједничким снагама успели да оформимо, саветовалиште за подршку особама са овим дијагнозама, свако ко има, ко је члан удружења и небитно, није нужан услов да буде члан, може добити индивидуално саветовање и индивидуални рад. Ја водим то саветовалиште и потпуно је отвореног типа. Ту су добродошли и чланови породица којима је подршка потребна, што због тога да буду на помоц́и својим најближима али и свакако да буду и са собом ок.

БК – Како то изгледа Уроше у пракси? Знамо да људи имају велики отпор, можда све мање и мање у великим градовима. Значи како изгледају, дали имају отпоре да се пријаве за индивидуалну психотерапију или саветовање? Да ц́е неко протумачити да су они ментално болесни или се људи јављају схвац́ајуц́и да само лек није довољан? Као што ни она флашица млека није довољна беби.

УР – Има разних примера. Рецимо дешава се да родитељи зову за децу, па их некако гурају у то. И у реду је помоц́и некоме али то није најбољи начин, далеко од идеалног. У реду је приближити неком и дати му флајер. Ево постоји таква и таква помоц́, зашто не би позвао и заказао? Али кад вец́ зову за њих у напред се претпостави да нец́е дати најбоље резултате. Имамо И људе који су отворени. Дођу без проблема. Али кад узмемо статистику колико људи је откривено, колико људи је дијагностиковано, јасно је да сигурно вец́ини ако не свима је потребна додатна подршка , стручна помоц́. Мали број људи се јавља, иако су ове услуге потпуно бесплатне. У неким случајевима када се предвиде средства из пројекта, онда се те акције и проширују па не буду само у Београду. Није никакав проблем да се ова услуга пружи било коме путем скyпе-а. Сви су добродошли, под истим условима, на исти начин ц́е се одвијати цео рад. Међутим, претпостављам због дискриминације које су људи са хроничним болестима опкружени, тешко се још увек одлучују на тај корак.

БК – Из неформалног разговора кои смо Урош и ја водили, ја сам схватила да је Урош потпуно, као што је био заљубљен у психологију сада заљубљен у логосинтезу. Па хоц́ете да кажете мало више и мени и слушаоцима о чему се ту ради?

УР – Логосинтеза је техника коју примењују психотерапеути. Заправо код нас постоји и превод књиге коју је оснивач логосинтезе написао, може се наћи на српском. Та прва књига је књига за самопомоћ и за разлику од других техника, за разлику од оног што психотерапија изгледа…

БК – Као се зове књига?

УР – Отприлике је то преведено као “Цоацхинг технике”. Углавном када се тражи као “Логосинтеза” лако се налази. Оно што разликује ову технику од других које сам до сада научио је што је она примењива на великом броју случајева, примера.Што ви када научите ову технику, не треба вам други, можете као технику сами користити. Могуће је да ви са комшиницом прођете кроз ову технику.
О чему се ради? Логосинтеза би се најлакше превело као „Моћ речи“ и да три реченице које чине ту технику, које су структурисане и тако направљене да се особа када их прође и када их процесуира добије једно олакшање, а са стране теорије то се објашњава тако што ми када пролазимо сваки дан и живимо наилазимо на стресне догађаје и на стресне ситуације, на људе који нам се урезују у дуси и свако од њих остави неки свој печат. Заправо та енергија која је до тада текла, она се замрзне. И то је као када уђете у музеј и видите се све оне предмете који су окамењени, замрзнути. Тако је И у свери васе душе. Ви носите тај музеј са собом и то је нешто што ваш оптерец́ује. Са логосинтезом,ти људи, ти артифакти тог истог музеја, долазите до њих и они се одлеђују. Та енергија поново тече и ви можете лако доживети осећај као да сте поново прогледали, поново почели да дишете. И када ја ову технику примењујем са својим клијентима, то је оно што ја видим да се дешава. За неке друге технике које су јако успешне у психотерапији потребно је доста времена. Овде се штеди време, а ефекат је подједнако квалитетан.

БК – Мислите видљиве су промене тако брзо?

УР – Постоје колеге, које кад дуже раде са клијентом, па кад прмете да постоји неки застој, кои можда они у том тренутку виде али клијент није стигао до њега. Није то моменат када може да га разреши, потраже помоц другог колеге, обученог за логосинтезу И кроз примену ове методе ствар се разрешава брже.

БК – Значи купити књигу која се зове логосинтеза или која има логосинтезу у наслову. Мени остаје да се захвалим вама Уроше. Хвала Вам пуно на овом гостовању и хвала Вам стварно што радите то што јако мало људи у ствари ради, што помажете хронично болесним људима да некако се прилагоде болести и да са њом живе лакше. Хвала Вам велико.

УР – Хвала Вама. Хвала Вама што радите ово што радите.

Легенда:
БК – Бранка Кордић
УР – Урош Рајаковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.