Radio emisija „Među svetovima Svet“ od 27.02.2018.

Nedovoljno je emisija i publikacija koje dopiru do ljudi koji traže pomoć i podršku. Po svom kvalitetu, trajanju i prijemčivosti izvaja se Emisija: „Među svetovima Svet“ autorke i voditeljke Branke Kordić, specijalista kliničke psihologije.

Link na kome se nalazi integralni snimak emisije:
Noćni-program—Među-svetovima-svet

BK – Pričamo o psihološkoj pomoći i podršci ljudima koji su obeleli od raka i drugih hroničnih bolesti. – Za početak odakle Vi Uroše u priči, uopšte, o psihologiji?

UR – Kada je došlo vreme da upišem fakultet, ja sam bio odlučan i tačno sam znao šta ne želim da upišem. Kako se taj spisak smanjivao, na kraju je ostala psihologija. Več na prvoj godini sam se zaljubio u psihologiju, shvatio da je to nauka koja me zanima. Prolazile su godine, kao apsolvent, tražio sam nešto više, pretraživao internet i došao do psihoterapije i jednog od pravaca u psihoterapiji, to je transakciona psihoterapija koju sam tada upisao i posle nekoliko godina uspešno završio i pronašao sebe u tome.

BK – Divno. To znači, to nije bila samo zaljubljenost to je bila i ljubav, pošto toliko dugo traje. Hoćete da kažemo ljudima dve tri divne rečenice koje je Bern, tvorac transakcione psihoterapije, napisao: Da smo svi rođeni kao prinčevi i princeze, ali da se pod uticajem sredine, roditelja, negovatelja i uopšte okoline, pretvaramo u ružne žabe i da uz pomoć psihoterapije i ljubavi imamo ponovo šansu da se vratimo.

UR – Tako je, kao i da kada kada nam se neko ne obraća, kad nam ne posveti pažnju i kada ne dobijamo kao mali, kada nam je to najneophodnije, nadražaje, tople zagrljaje, tople reči, da se „naša kičma suši“. I to je psihologija kroz svoja istraživanja i eksperimente dokazala. Kada su ispitivali decu bez roditeljskog staranja u kolektivnim domovima i centrima, gde su ih odgajale negovateljice, postojalo je verovanje da kada bebama obezbedimo dovoljno hrane, toplu i udobnu obeću, krevet da je to sve što je malom ljudskom biću potrebno da odraste u zdravu i pravu osobu. Na žalost, nije se pokazalo tako. Na sreću, to je relativno brzo shvaćeno i ta znanja su usvojena i primenjena. Nekovateljice su potom posvećivale pažnju deci, telesnom dodiru poklanjale značaj. Ta deca su, naspram onih prvih, brže sazrevala, kvalitetnije napredovala, sve razvojne faze su prolazile na pravi način, najbolji, svoje kapacitete su mogli dalje da razvijaju.

BK – Postoji eksperiment sa malim majmunčetom. U jednom delu kaveza je žičana mama i unutra ima mleko, a u drugom delu je druga mama od mekog krzna. I po cenu da ne dobije mleko, koje je važno, majmunče će odabrati mekoću, fizički kontakt koji je bitniji. Da li postoji nekad situacija Uroše kada kažete: Pa šta mi bi? Na primer, ljudi imaju otpore prema promeni iako su jako motivisani da dođu na psihoterapiju. Ponekad ta promena dugo traje, jer teško se promeniti.

UR – Često čujem to, samo ne u prvom licu, već: Šta ti bi? Ovo dobijam od moje okoline. Pri tome se oni osvrću na moj iskustvo u radu u Cetru za socijalni rad, psihoterapiji, radu sa osobama obolelim od hroničnih bolesti… Nekima nije jasno šta mi to treba, drugi se pitaju koliko zarađujem kad radim taj posao. Interesovanje svakako postoji i to je najbitnije.

BK – Vi ste jedan od osnivača Krugova. Hoćete da nam kažete šta su to Krugovi? Kako ste to zamislili?

UR – Na edukaciji iz psihoterapje upoznao sam kolege sa kojima sam krenuo u tu avanturu. Kroz rad na sebi i rad sa klijentima…

BK – Izvinite, puno slušalaca to ne zna da edukaciju psihoterapije, kad se završe studije psihologije, to je završeno ali baš i ne daju mnogo veština.

BK – Izvinite, puno slušalaca to ne zna da edukaciju psihoterapije, kad se završe studije psihologije, to je završeno ali baš i ne daju mnogo veština.
Znači kad završe studije psihologije, Vi ste izabrali taj put da idete na edukaciju iz jedne škole ili jednog modaliteta, kako mi to volimo da kažemo, to je transakcionalna analiza. Edukacija traje 4 godine, sve plaćaju studenti iz svojih džepova. To je i finansiski i vremenski vrlo zahtevna stvar. Samo sam napravila digresiju da ljudi prosto znaju o čemu pričamo.

UR- Pristup psihoterapiji, jednom od 20tak možda i manje kod nas priznatih pravaca, mogu pohađati psiholozi, psihijatri. Postoje negde gde se izlazi u susret ljudima koji su bazično sa humanističkih nauka i tada eventualno pod nekim dodatnim uslovima, nekom propedeftikom, naravno pogotovo u sistemu bolovanje mnogo su te granice manje jasne i manje izražene, tako da mnogo veći broj ljudi je dobrodošao psihoterapiji.
4 godine, zapravo niko ne gleda kalendarske godine, nego su to uslovi koji se stavljaju pred svakog kandidata koji će sutra dobiti zvanje psihoterapeuta i to su sati i sati ličnog rada…

BK- Dali bi možda hteli da objasniti šta je to lični rad i zašto zašto taj lični rad?

UR- Da bi neko sutra radio sa klijentma, da bi mogao da sagleda osobu koja nasprem njega sedi ili već u nekoj drugoj tehnici radi sa njom, neophodno je da sva ta znanja i veštine prođe sa sobom i na sebi.
To što sam na prvoj godini naučio teoriju dodatnu, proširio neka znanja, to ne bi imalo upotrebnu vrednost, ne bi ja to mogao nikako da iskoristim dok nisam na sebi primenio. Dok nisam ja svaku tu teoriju, sve ono što sam naučio teoretski, praktično primenio na sebi. Iza toga je sledio rad koji sam napisao.
To je taj autoportret u ovom slučaju, on se izlaže pred grupom, to su kolege sa te edukacije i to je moemenat kada vi zapravo izlazite ono najintimnije o sebi. Prestavljate na jedan jasan način, otprilike korz jedan šablon ali jako ostaje upečatljiv taj momenat i zapravo vi onda sami sebe inicirate da ste spremni na sve dalje izazove i korake.

BK- To je jedna strana zašto je neophodno proći lični rad, druga strana je da se nekako oslobodimo i sopstvenih problema i da ne vučemo prtljag u taj odnos sa klijentom, jer tako?

UR-Tako je. Ako se nekome desi da preskoči to, sutra će ga to dočekati neminovno, jer upravo taj rad u psihoterapiji, rad ljudima nam donosi da ta znanja koja imamo zapravo koristimo kroz sebe. Mi smo taj medium. Mi smo ti koji pomažemo ljudima da donose promene, da dondose nove odluke. Dakle, taj odnos je to što pomaže i što leči.

BK- Da se vratimo sada krugovima. Znači na prvoj godini se rodila ta ideja?

UR- Jeste. Okupilo se nekoliko kolega I koleginica sa idejom, zajedničkim ciljem, da se promoviše mentalno zdravlje i da se radi na edukaciji stanovništva.
Neka krajna ideja je zapravo da ta psihoterapija ne bude samo individualni rad, pa čak da ne bude ni samo grupni rad. Već ideja je vođena bila da socijalna psihoterapija, gde ćemo mi izaći u društvu i zapravo napraviti neke promene. Ono što su naš naučili, da mi širimo dalje. Pa se tako i rodio naziv-“ Centar za edukaciju i razvoj ličnosti – KRUGOVI”. Svako od nas je jedan krug i svi zapravo povezani stičićemo dalje.
2012 godine smo formalno osnovani. Već 2013 godine smo postali deo evropskog udruženja za mentalno zdravlje. I zahvaljujući tim kontaktima i iskustvu koje smo sticali, između ostalog, 2014 godine ministarstvo zdravlja je podržalo jedan naš projekat, koji se zvao „Ja i moje emocije“ i to su bile zapravo grupe za podršku osobama obolelim od karcinoma. Izdali smo jedan kraći priručnik. Koleginica Sandra Bjelac i ja smo to sproveli. Ono što smo dobilikao povratnu informaciju od ljudi koji su prošli kroz projekat, sa kojima smo radili, je, da je to usluga koja je njima bila potrebna. Da to nisu mogli da nađu drugde i da su bili u pravo vreme i na pravom mestu i da su oni dobili ono što smo mi njima ponudili , a naravno sa druge strane mi smo dobili takođe mnogo od njih.

BK – Znači učili su oni od vas i vi od njih. Šta je Za Vas značilo to prvo iskustvo, pa i još sa ljudima koji su od kancera bolesni bili?

UR – Pa, ja čak i kancer stalno vraćam u kategoriju hroničnih bolesti. Pre toga sam iskustvo stekao vodeći psihološko savetovalište pri udruženju za pacijenata sa bolestima jetre i to je bilo moje početno iskustvo. I sa svakim klijentom postojali su mehanizmi i faze kroz koje ljudi prolaze.
Od toga kada su se suočili sa bolešću, pa način i kako je prevazilaze, kako se ko postavio u odnos na njih i njihova sredina. I negde ubrzo u radu sa njima bolest staje iza njih, na stranu. Bolest više nije u prvom planu. Ono što je kod nekih ljudi, to je često odnos prema bolesti, odnosno najčešće su to te predrasude ili diskriminacija. To ljude pogađa, to ljude boli, da oni sa tim što imaju, što su dobili na papiru kao dijagnozu, treba izaći u svet, treba naći posao, treba oformiti porodicu.

BK – Kako ijgleda taj razvoj Krugova? Od osnivanja pa nadalje? I Krugovi rastu?

UR – To je baš kao živi organizam.Jedna ekipa ljudi se okupila, osnovala, rasijala put. Taj put je i kao naša zemlja, u pravcu Evrope, preko tog evropskog udruženja. Tamo smo raširili kontakte, razmenjivali iskustva.
Shavtili da to što mi imamo,to što radimo, nipočemu ne zaostaje od onog što smo čuli da oni rade. Jedino je nekako inicijativa od nas. Kod nas kreće od nas, ono gde mi vidimo da postoji potreba i prostor za našim angažovanjem mi se sa tim hvatamo u koštac…

BK- Vi ste jedini koji to radite? Jer kada pogledate, možda samo onkologija ima zaposlenog psihologa. Druge klinike i nemaju.

UR – Siguran sam da nismo jedini. Da, onkologija ima savetovalište koje odlično radi i imaju stručne ljude koji su posvećeni, koji nađu vreme. Posvete se osobi. Ona nije za njih pacijent, ona nije njih dijagnoza, nego je to osoba sa imenom i prezimenom, sa socijalnim svim stvarima koje čine i sa emocijama pre svega.

BK – Činjenica je da je jako važan taj tok bolesti, a mi i te kako utičemo na tok bolesti. Pomoći ljudima da se osećaju bolje, naravno ima toliko smisla ko im pomaže?

UR – Mi smo se okupili i osnovali to udruženje, savko od naš ima neku svoju užu specijalnost…

BK – Kao na primer?

UR – Kao na primer, konkretno ja radim sa osobama sa hroničnim bolestima. Koleginica radi sa osobama sa smetnjama u razvoju, sa mlađom populacijom. Druga radi sa osobama u nekim zastojima, sa zavisnostima. Imamo kolegu koji je specijalista u domenu sportske psihologije. Jako uspešno radi sa mladima i sa starijima. Ima odlične rezultate. Imamo koleginicu koja se profilisala u domenu ljudskih resursa. Tako da smo baš na mnogo strana ali je zajednicka ideja i jedni druge podržavamo. Svako iz svoje svere, uže interesovanja traži projekte i pokušava da te naše usluge donesemo do krajnih korisnika, do ljudi kojima je zapravo to potrebno.

BK – Znači, Vi ste nekako zaduženi za rad sa ljudima sa hroničnim bolestima. Dali sarađujete sa nekim drugim udruženjima? Kako dolazite do klijenata?

UR – Tokom 2013/2014 postojala je uspešna saradnja sa udruženjem “ Budimo zajedno“. To je udruženje žena operisanim od karcinoma dojke. Nisu one samo operisane, neke su u svim fazama te bolesti i imali smo dve grupe. Te grupe su trajale dve godine. Žene su bile jako zadovoljne, motivisane, dolazile. To su bile zatvorene psihoterapetske grupe. I koleginica i ja smo to ko psihoterapeuti vodili….

BK – Hoćete da nam objasnite Uroše zašto je važan taj rad na emocijama? Zbog čega je to bitno?

UR – Svaka osoba će na svoj način proći kroz neku životnu krizu. Ako je to hronična bolest, jedna dijagnoza, za različite ljude znači i različite stvari. Recimo da počnemo od tog kako se ta dijagnoza njoj u zdravstvenoj ustanovi saopšti, može mnogo da doprinese ili odmogne daljem toku lečenja i života u celosti. Ako je to neki zdravstveni radnik koji je ne edukovan, koji se fokusira na lecenje bolesti, a ne osobe, koji se fokusira na lecenje organa, a ne covekovog tela i duše. Onda imamo primere, svedocanstva ljudi koji prolaze kroz to da im se i dijagnoza koja neki smatraju najtežim, kao što su dijagnoze karcinoma saopštavali na prečac…

BK – Kao da su dobili smrtnu presudu…

UR – Da, kao da je u skracenoj verziji, što se niste javili ranije. Evo vam papir, dođite za 6 meseci na kontrolu. Drugi slučaj kod infektivnih bolesti, gde ljudi dijagnozu da su pozitivni od hepatitisa ili nečeg drugog mogu dobiti preko šaltera od laboranta. Bez da je neko posvetio 5 minuta da im ukaže o čemu se radi, kakva je to bolest i kakva je prognoza. Danas je HIV hronična bolest. To nije neizlečiva bolest, to nije smrtna presuda. Za karcinome isto tako možemo reći. Taj prvi kontakt je jako bitan, a onda i multidisciplinovani pristup. Kad vi imate pored lekara, idealno bi bilo psihologa sa još dodatnom nekom edukacijom iz psihoterapije, kad imate radne terapeute, onda svako iz svog domena doprinese i kada je to malo, to je za tu osobu ceo svet. Ta bolest onda stvarno nije bolest, nego je nešto što tu osobu mozda iskušava, a onda zapravo mnogi spoznaju promene stil života, promene neke stvari i to im donese zapravo novi kvalitet. Neki otkriju sebe. I tu dolazimo do emocija. Kada se nekom na prečac saopšti dijagnoza, on može različito reagovati. Često može sebe okrivljavati, to je nešto što se često sreće…

BK – Jer što niste došli ranije, je prosto lepljenje krivice. Kao bedž. Vi ste krivi što niste došli ranije.

UR – Da i sa tim bedžom osoba odlazi kući, u 4 zida i njčešće ne želi da napusti ta 4 zida i to je naša realnost. To se često događa…

BK – Da I sada kada ste rekli da ta 4 zida, postoje sgurno I drugi. Ali od kojih ona ili on treba da kriju, ustvari ona u ovom slucaju, treba da krije. Tu su deca, pkazuje hrabro lice I stalno krije kako se ustvari oseca.

UR – Ako je ona glavna, ako je ona stub kuće, a najčešće jeste, onda se ne očekuje od stuba da bude mekan, da bude savitljiv …

BK – Ranjiv, da…

UR – Ranjiv, da plače, da pokaže da je tužan, da ga nešto boli. A zapravo kada osoba shvati i kada napravi uvid da ona to može, da sme i da je manje bitno kako će okolina reagovati, da je ona u sebi jedina i najvažnija u životu , da je ona u centru njenog života i da se tu nalazi zdravlje. Onda se te osobe, te žene, drugačije nose sa svakim danom, sa svakim novim izazovom i sa tom dijagnozom.

BK – Promeni odnos prema sebi…

UR – Pa I okolini.

BK – Saradnja KRUGOVA I UKUKSA?

UR – Tako je. Ta saradnja traje već duže od 3 godine. „UKUKS” je udruženje za kronovu bolest i ulcerozni kolitis Srbije. Radi se o zapaljenskim bolestima creva. To su bolesti koje često prođu neopaženo. Oko 2 godine ljudi imaju tegobe, stomačne bolove, česte stolice, a da šetaju od specijaliste do specijaliste da bi konačno u nekom momentu došli do jedne ili druge dijagnoze.
Ono što smo mi zajedničkim snagama uspeli da oformimo, savetovalište za podršku osobama sa ovim dijagnozama, svako ko ima, ko je član udruženja i nebitno, nije nužan uslov da bude član, može dobiti individualno savetovanje i individualni rad. Ja vodim to savetovalište i potpuno je otvorenog tipa. Tu su dobrodošli i članovi porodica kojima je podrška potrebna, što zbog toga da budu na pomoći svojim najbližima ali i svakako da budu i sa sobom ok.

BK – Kako to izgleda Uroše u praksi? Znamo da ljudi imaju veliki otpor, možda sve manje i manje u velikim gradovima. Znači kako izgledaju, dali imaju otpore da se prijave za individualnu psihoterapiju ili savetovanje? Da će neko protumačiti da su oni mentalno bolesni ili se ljudi javljaju shvaćajući da samo lek nije dovoljan? Kao što ni ona flašica mleka nije dovoljna bebi.

UR – Ima raznih primera. Recimo dešava se da roditelji zovu za decu, pa ih nekako guraju u to. I u redu je pomoći nekome ali to nije najbolji način, daleko od idealnog. U redu je približiti nekom i dati mu flajer. Evo postoji takva i takva pomoć, zašto ne bi pozvao i zakazao? Ali kad već zovu za njih u napred se pretpostavi da neće dati najbolje rezultate. Imamo I ljude koji su otvoreni. Dođu bez problema. Ali kad uzmemo statistiku koliko ljudi je otkriveno, koliko ljudi je dijagnostikovano, jasno je da sigurno većini ako ne svima je potrebna dodatna podrška , stručna pomoć. Mali broj ljudi se javlja, iako su ove usluge potpuno besplatne. U nekim slučajevima kada se predvide sredstva iz projekta, onda se te akcije i proširuju pa ne budu samo u Beogradu. Nije nikakav problem da se ova usluga pruži bilo kome putem skype-a. Svi su dobrodošli, pod istim uslovima, na isti način će se odvijati ceo rad. Međutim, pretpostavljam zbog diskriminacije koje su ljudi sa hroničnim bolestima opkruženi, teško se još uvek odlučuju na taj korak.

BK – Iz neformalnog razgovora koi smo Uroš i ja vodili, ja sam shvatila da je Uroš potpuno, kao što je bio zaljubljen u psihologiju sada zaljubljen u logosintezu. Pa hoćete da kažete malo više i meni i slušaocima o čemu se tu radi?

UR – Logosinteza je tehnika koju primenjuju psihoterapeuti. Zapravo kod nas postoji i prevod knjige koju je osnivač logosinteze napisao, može se naći na srpskom. Ta prva knjiga je knjiga za samopomoć i za razliku od drugih tehnika, za razliku od onog što psihoterapija izgleda…

BK – Kao se zove knjiga?

UR – Otprilike je to prevedeno kao “Coaching tehnike”. Uglavnom kada se traži kao “Logosinteza” lako se nalazi. Ono što razlikuje ovu tehniku od drugih koje sam do sada naučio je što je ona primenjiva na velikom broju slučajeva, primera.Što vi kada naučite ovu tehniku, ne treba vam drugi, možete kao tehniku sami koristiti. Moguće je da vi sa komšinicom prođete kroz ovu tehniku.
O čemu se radi? Logosinteza bi se najlakše prevelo kao „Moć reči“ i da tri rečenice koje čine tu tehniku, koje su strukturisane i tako napravljene da se osoba kada ih prođe i kada ih procesuira dobije jedno olakšanje, a sa strane teorije to se objašnjava tako što mi kada prolazimo svaki dan i živimo nailazimo na stresne događaje i na stresne situacije, na ljude koji nam se urezuju u dusi i svako od njih ostavi neki svoj pečat. Zapravo ta energija koja je do tada tekla, ona se zamrzne. I to je kao kada uđete u muzej i vidite se sve one predmete koji su okamenjeni, zamrznuti. Tako je I u sveri vase duše. Vi nosite taj muzej sa sobom i to je nešto što vaš opterećuje. Sa logosintezom,ti ljudi, ti artifakti tog istog muzeja, dolazite do njih i oni se odleđuju. Ta energija ponovo teče i vi možete lako doživeti osećaj kao da ste ponovo progledali, ponovo počeli da dišete. I kada ja ovu tehniku primenjujem sa svojim klijentima, to je ono što ja vidim da se dešava. Za neke druge tehnike koje su jako uspešne u psihoterapiji potrebno je dosta vremena. Ovde se štedi vreme, a efekat je podjednako kvalitetan.

BK – Mislite vidljive su promene tako brzo?

UR – Postoje kolege, koje kad duže rade sa klijentom, pa kad prmete da postoji neki zastoj, koi možda oni u tom trenutku vide ali klijent nije stigao do njega. Nije to momenat kada može da ga razreši, potraže pomoc drugog kolege, obučenog za logosintezu I kroz primenu ove metode stvar se razrešava brže.

BK – Znači kupiti knjigu koja se zove logosinteza ili koja ima logosintezu u naslovu. Meni ostaje da se zahvalim vama Uroše. Hvala Vam puno na ovom gostovanju i hvala Vam stvarno što radite to što jako malo ljudi u stvari radi, što pomažete hronično bolesnim ljudima da nekako se prilagode bolesti i da sa njom žive lakše. Hvala Vam veliko.

UR – Hvala Vama. Hvala Vama što radite ovo što radite.

Legenda:
BK – Branka Kordić
UR – Uroš Rajaković