Смех под вешалима

Неприкладни смех описао је Клод Штајнер као „смех под вешалима“. Његова улога је да стегне омчу и појача деструктивно понашање. Осмех као реакција на несрећу неке особе може да говори о смеху под вешалима.
Примери:- наставник који се забавља учениковим „глупим понашањем“;
– мајка која се смеје незгодама свог несташног трогодишњака;
– отац који се озари док гледа ризична понашања које његов син предузима…
Овакве трансакције, као и друге са крајњим исходом, уобичајене су међу губитницима (особама које следе губитнички скрипт).

У трећем веку н.е. у Тракији je била модерна једна игра. Особа која је одабрана морала је да стоји на климавом камену и да стави главу у омчу док држи закривљени нож. Камен се тада измицао, а губитник је морао моментално да исече конопац, како не би умро са сломљеним вратом, док су се остали смејали спектаклу.

Дефиниција Ерика Берна: „Смех под вешалима је пригушено смејање (церекање) Одраслог на црни хумор. Он означава површински увид.“
Здрав смех је терапијски и може бити знак излечења. Немогућност или неспремност да се смејемо је знак страха, одбојности или негативаног скрипта.