Страх од „лудила“ као симптом анксиозног поремећаја
Особе које су се више пута суочиле са повећаним степеном анксиозности се често жале како имају осећај да ће „полудети“ или да ће изгубити контролу над собом. Оваква интерпретација сопственог психичког стања доводи до појачања емоције страха и отежева побољшање функционисања тих особа. Обично је страх од „лудила“ повећан код особа које се суочавају са паничним или опсесивно-компулзивним поремећајем. И један и други поремећај припадају групи анксиозних поремећаја и немају никакве везе са схизофренијом (на коју се обично реферира када се у народу помиње реч „лудило“). Дакле, страх од „лудила“ је само симптом који се јавља у оквиру анксиозних поремећаја и овај текст има за циљ да вас ослободи тог страха.
Панични напад карактерише интензивно осећање анксиозности и низ изражених физиолошких реакција. Први панични напад се обично јавља спонтано па особа не може да га повеже са било каквим спољашњим узрочником. Појачане физиолошке реакције које се активирају у организму, чине то мимо воље особе те она осећа да губи контролу над собом и почиње да „луди“. Практично губитак свесне контроле над реакцијама сопственог организма који је „из чиста мира“ почео да се понаша необично особа изједначава са губљењем сопственог разума. Као што је већ помињано у претходним текстовима, панични напад није ништа друго до природна „бори се или бежи“ реакција организма на стрес – једина разлика је у томе што узрочник стреса није очевидан па особа не може да схвати шта се заправо догађа. Према томе, панични поремећај је у основи природна реакција (најчеће на кумулирани стрес) и карактерише га емоција анксиозности коју сваки човек природно доживи у току свог живота у некој мери. Са друге стране, схизофренију карактеришу симптоми које нећете срести код психолошки функционалног дела популације.
Страх од „лудила“ може да се развије и код опсесивно-компулзивног поремећаја који такође спада у анксиозне поремећаје. Специфично за овај поремећај је постојање тзв. опсесивних мисли чији садржај је интрузивног карактера и у потпуној је супротности са вредностима, уверењима и личношћу особе. Особа постаје јако анксиозна поводом тих мисли и помишља да са њом нешто није у реду. На пример, често се јављају опсесивне мисли које су повезане са повређивањем блиских и вољених особа. Међутим, особа је свесна да ове мисли нису рационалне и може критички да се односи према њима што код особа оболелих од схизофреније није случај.
Такође, преиспитивање постојања „лудила“ може бити главни садржај опсесивних мисли код особа које имају опсесивно-компулзивни поремећај. Таква особа се плаши да ће оболети од схизофреније, она је опседнута том идејом, информише се који су симптоми схизофреније и тражи код себе симптоме који личе на праве симптоме схизофреније. Особа је стално у страху, мисли које јој падају на ум а које су у извесном смислу апстрактне или „бизарне“ изједначава са схизофреним мислима. Овакве особе иду код стручњака од којих траже да их увере у супротно тј. да их увере да немају схизофренију а заправо никако у то да поверују и изнова и изнова траже нове симптоме који у суштини немају никакве везе са правим симптомима схизофреније.
На крају би било добро одговорити на питање које често клијенти, који имају проблема са неким од анксиозних поремећаја, постављају у пракси: „Да ли је могуће да анксиозни поремећај прерасте у схизофренију?“ Одговор на ово питање је-апсолутно НЕ! Анксиозни поремећај и схизофренију треба посматрати као два искључива ентитета који су по својој природи и току потпуно другачији.
Сања Марјановић
дипл.психолог