Koja je sličnost između ljudi i paradajza? Prvo, veći deo je voda. Drugo, oba ispuštaju karakterističan zvuk kad se nagaze. Treće, oboje imaju i ono što je spolja i ono što je unutra. I još nešto je slično, a to je da kada imamo posla sa njima, želimo da postoji što veća korelacija između onog spolja i onog iznutra.

Slično kao kod paradajza, i kod nas ljudi je danas postalo nekako pretežnije da pokažemo drugima kako smo lepi/vredni/sposobni itd, nego da to zaista i budemo. Razlog tome treba tražiti u tržišnom karakteru ljudskih odnosa koji je naravno posledica potrošačkog mentaliteta, a čije je obeležje pojava pretežnosti prodaje nad vrednošću proizvoda. Drugim rečima, ako je važnije da se proizvod brzo i dobro proda nego da bude kvalitetan, onda će dobar deo resursa razvoja i proizvodnje biti usmeren u marketing. Sama prodaja dakle ne prepoznaje proizvod kao vredan nego kao vredniji od drugih u datom trenutku.Ako sad ovo razmatranje vratimo u ljudske odnose koji, mora se priznati, sve više poprimaju karakteristike tržišta, uvidemo iste zakonitosti. Sve je veća težnja da na nekog ostavimo što bolji utisak u profesionalnom ili privatnom životu tako što ćemo se fokusirati na izgled ili ambalažu. Odakle to?

Najvažnija potreba ljudske duše je potreba za ljubavlju, odnosno potreba da osoba bude prepoznata kao vredno ljudsko biće. Što nam je neko vredniji kao ljudsko biće, to ga više volimo. Posledica nezadovoljenja te potrebe je patnja.

Između ostalih, glavna psihološka posledica tržišnog karaktera ljudskih odnosa je kontaminacija koja maskira potrebu da budemo vredni u želju da budemo vredniji od drugih, tj. da se „prodamo“ što bolje. Ta kontaminacija čini da potreba za ljubavlju bude zanemarena i samim tim nezadovoljena. Današnji „tržišni“ ljudi su nesrećne individue pregladne ljubavi, a nesvesni razloga svoje gladi pokušavaju da se zasite pogrešnih stvarima. Popularna estradna zvezda okupi sto hiljada ljudi na koncertu koji će joj klicati kako je „savršena, najseksipilnija, boginja“, ali je i ona ljudsko biće kome treba samo da čuje kako je nekome vredna. Ne najvrednija, nego vredna! Paradoksalno, ona to često ne čuje ni od jednog od svojih sto hiljada ili miliona obožavalaca.

Preterana briga o fasadi čini da ljudi zanemare zidove i konstrukciju i pukotine u njima. Male pukotine na fasadi koje se javljaju zbog velikih u konstrukciji brzo se zamaskiraju novim lepšim slojevima fasade. To omogućava velikim pukotinama da se povećavaju sve dok ne postanu toliko velike da zgrada krene da se ruši. Kad se to desi svi vide da fasada i nije bila bitnija od konstrukcije. Ali tada je obično kasno za obe.

Šta god da postignu ljudi koji se vode parolom „Biti vredniji“ ne zadovoljava osnovnu potrebu za vrednošću odnosno ljubavlju, samo je razdražuje. Kakvi god da su, svi ljudi jesu vredni samim svojim postojanjem i svi mogu osećati zahvalnost za male stvari koju osećaju oni koji su uspeli da se izmaknu iz trke za status najvrednijeg pre nego što je ova počela. Kako to mnogima uvek promakne?