Да ли је моје дете размажено?
Kако настаје „размаженост“? Иако сам појам погрешно указује на то да је узрок проблема у претераном мажењу и љубави посвећеној детету, оно што заправо доводи до синдрома размаженог детета је недостатак дисциплине. Размажено дете се не рађа. Оно временом постаје такво услед недоследности или изостанка адекватних граница, постављених од стране родитеља и/или других значајних одраслих у животу детета. Неки од честих митова у вези са размаженошћу су да ће се беба размазити ако се носи тј. „навикава на руке“, или мало дете ако се превише љуби и грли. Kада су деца у питању, љубави не може бити превише, али може да мањка дисциплине. Само ће дете које је добило љубав и подршку моћи да се развије у самоувереног одраслог, док ће оно, које је уз то имало адекватну дисциплину, уједно постати аутономна и одговорна особа.
Тешко је говорити о тачном узрасту у коме је могуће утврдити размаженост, као и о понашањима размажене деце, не везујући их за узраст или тренутне околности у којима се дете налази. Наиме, док је за бебу од месец или два нормално да повремено плаче без видљивог разлога (као што су глад, бол, умор, пуна пелена), овакво понашање, рецимо, код детета старијег од две године може указивати на размаженост. Слична је ствар са тантрумима, односно бурним изливима емоција, чије манифестације могу бити: ваљање по поду, вриштање, ударање или ауто-агресија. Они се нормално јављају пре навршене треће године – на узрасту када дете још увек не уме да препозна и адекватно испољи своје емоције. У каснијем узрасту могу бити симтом синдрома размаженог детета.
Поред поменутог, потребно је имати у виду да ситуације породичне трауме могу бити окидач понашању налик оном које је типично за синдром размаженог детета. У овим случајевима препоручљиво је што пре потражити савет стручњка.
Сам синдром размаженог детета је најлакше препознати по претерано егоцентричном и понашању незрелом за свој узраст. Таква деца у први план увек стављају своје потребе испред потреба других, тешко прихватају пораз и склона су практиковању свих облика непожељног понашања која трају док се не услиши захтев. Нека од поменутих понашања могу бити: тантрумски испади након навршене треће године, одлука да једу/спавају или не, у односу на тренутно расположење, неприхватање било ког правила, ударање других одраслих или деце, бацање предмета о зид или слични облици испољавања агресије и беса. Није реткост да код размажене деца преовладава незадовољство и незахвалност, без обзирана то колико им је пружено. Њихов фокус је углавном на томе шта им недостаје или шта би желела, док занемарују то шта имају и шта им је остварено. Она су временом навикнута на то да им припада оно што пожеле и осећају природну љутњу и незадовољство уколико им је то ускраћено.
Највећа грешка родитеља у ситуацијама када дете почне да демонстрира размажено понашање јесте да му удовоље. На тај начин не ради се на решењу проблема, већ се учвршћује. Деца брзо и лако науче које понашање их је довело до жељеног резулатата и, убудуће, прво покушају да добију оно што желе на тај начин.
Покушајте мирно да истрајете у свом ставу, ако сте детету рекли „не“. Објасните своје разлоге. Можда вас чека неколико бурних испада, али ће временом схватити да на тај начин не постижу циљ.
Будући да је корен проблема размажености неадекватно постављање или недоследно поштовање постављених граница, трајно решење ће наступити једино уклолико родитељи коригују сопствено понашање и уведу адекватну дисциплину, без ускраћивања љубави према детету. Временом ће доћи до корекције понашања детета.
Значајно је разумети да је увођење дисциплине која је адекватна израз самопоштовања родитеља и поштовања детета као одговорног бића. Овде не говоримо о физичком кажњавању, већ о јасно постављеним правилима и границама, на основу којих дете може поуздано да зна које је понашање пожељно и добродошло, као и која понашања нису пожељна. Указивањем на последице непожељних понашања (како се други осећају, шта је физичка последица – нешто сломљено, неко је повређен и сл.) као и доследно примењивање санкција које су у вези са понашањем (нпр. ако лупа лоптом по зиду, одузима се лопта) детету се јасно ставља до знања шта се од њега очекује и помаже да прекине праксу „лошег“ понашања.
