Hiperaktivnost je pasivnost

„Nevidljivost nam je jedino rešenje“ – Veliki Štrumpf

Hiperaktivno ponašanje se kod dece karakteriše visokim nivoom neprikladnih, nekontrolišućih aktivnosti. Kod ove dece primetno je da su stalno u pokretu, da su razdražljiva, ponekad deluju trapavo, agresivno i destruktivno. Zapravo je reč o spoljašnjem, socijalnom aktu koji prikriva psihološki nivo. Dete ne rešava stvarni problem, već ga transformiše i takvog prenosi u svoju sredinu u nadi da će ga umesto njega neko drugi rešiti.

Ne radeći ništa (zurenje u jednu tačku za vreme časa), automatskim izvršavanjem radnji bez razumevanja (prepisivanje), ponavljanjem radnji kada je uznemireno (grickanje noktiju, uvrtanje kose…) ili agresijom (tučom, razbijanjem stvari) dete pokazuje spektar pasivnog ponašanja. Uzimanjem zdravo za gotovo ovakvog ponašanja i gledanjem samo onoga na površini, propušta se ono bitno, vreme prolazi, pa se indirektno otežava socijalno-emocionalni razvoj.

Hiperaktivnost ima svoju ulogu, a ona je maskiranje problema koji mogu biti neurološki, medicinski, razvojni ili socijalni. U cilju identifikacije problema prvi korak je pedijatrijska evaluacija, kao i isključivanje potencijalnih alergijskih, neuroloških, čulnih i kognitivnih poteškoća. U okviru porodice kao sistema potrebno je uočiti komunikacijske obrasce i da li i kako članovi podržavaju, tj. ohrabruju ovakvo pasivno ponašanje. Drugi korak je otklanjanje eventualno ustanovljenih medicinskih razloga (lečenje medikamentima), nakon čega sledi edukacija roditelja i porodična psihoterapija, kako bi se izmeniri stari šabloni, postavile adekvatne granice itd.