Криза младог доба
Прославили смо Међународни дан младих, посвећен онима који имају између петнаест и тридест година, и незванично – онима који се осећају младима у души! Младост је доба формирања, прављења избора у широком спектру могућих активности и улога. Некоме ово у ретроспективи можда изгледа као период шведског стола, неспутане слободе која отвара сва врата овог света, само „да су јој ова памет, а оне године“. Са друге стране, замислите особу у својим двадесетим, која плива у мору нових одговорности кроз буру социјалних и емотивних односа, са жарком жељом да се задржи на острву детиње безбрижности и хедонизма. Када пред њом стоји раскрсница у којој треба да се одлучи којим ће животним путем даље да крене, прети ризик да на место простора за формирање себе дође криза идентитета.
Оно о чему ће овде бити реч јесте такозвани селф-идентитет, који одговара на питање „Ко сам ја?“ Застаните за тренутак са читањем и поставите себи ово питање. Шта садржи ваш одговор? И шта би редослед карактеристика које сте набројали могао да каже о вашем вредносном систему?
У овом чланку бих желела да размотрим три фактора у самој личности који јој могу отежати да прође кроз ову кризу, односно да дође до одговора на питања ко је и чему тежи. На вама остављам да будете научници – да предлоге могућих разрешења проблема процените и испробате њихову делотворност у пракси.
Честа преиспитивања себе
Најбројнија сећања имамо између двадесете и тридесете године, када нам се дешава највише значајних животних догађаја (први посао, значајни емотивни односи, одлазак из родитељског дома, итд). Како је ово све за нас ново и драматично, почињемо чешће да преиспитујемо себе и свој систем вредности, што код младих људи може да буде корисно и да доведе до јасније слике о томе шта су им приоритети. Ипак, треба бити умерен, јер дуготрајна и исцрпна преиспитивања могу бити штетна, када се особа „врти у круг“, доводи у питање све аспекте своје личности у нади да ће доћи до некакве велике истине. Када одговора нема, то изазива још већу збуњеност, несигурност и обесмишљавање свега.
Могуће решење: Према Шварцовим истраживањима, што нам је јаснији наш идентитет, то смо посвећенији својим циљевима, и обрнуто – већа посвећеност води ка јаснијој слици о себи. Ово сугерише да је најбоље да изградимо себе кроз активно учествовање, уместо кроз интензивно и дуготрајно размишљање о себи. Оно што можемо да урадимо јесте да се опробавамо у различитим пословима (психолошка професионална оријентација може бити од помоћи) и ступамо у контакт са што разноврснијим људима. Знамо да смо на добром путу ако не осећамо пролазак времена док смо окупирани неком активношћу која нас испуњава задовољством.
Страх од прављења грешака
Криза настаје када се суочимо са животним изазовом који не можемо да решимо на наш уобичајени начин решавања проблема, већ морамо да изградимо нов. На пример, особа која је дуго била ћутљива и несигурна у друштву нових људи, схвата да прижељкује више пријатељских односа, али да је њена стидљивост у томе спутава. Да би остварила своју жељу, она одлучује да развија вештине комуникације, и охрабрује себе да у друштву подели своје ставове уместо да се повлачи. Зашто је ово битно? Када треба да направимо промену у понашању, дешава се да сами себе саботирамо у томе, јер се плашимо да не начинимо грешку. Овде улећу бескрајна „шта ако…?“ размишљања и на крају – превише анализе доводи до парализе. Ако и донесемо погрешну одлуку, често саме практичне последице нису страшне колико је страшан ударац на наше самопоштовање. Ово је добро познато људима који су склони осећању кривице и понижавању себе због тога што нису боље поступили. У тежим случајевима, долази до предвиђања даљих неуспеха, одузимања позитивних личних вредности, повлачења у себе и самокажњавања.
Могуће решење: Развој личности се управо дешава када излазимо из своје „комфор зоне“ и мењамо се како бисмо савладали нове изазове. Зато су грешке најефикаснији начин учења, јер добијамо повратну информацију о томе на чему треба да радимо. Оне се односе на наше поступке, али не и на наше целокупно биће, с обзиром на то да су у њему садржане и наше врлине и мане. Да ли уопште можемо да оценимо себе као чисто „добре“ или чисто „лоше“? Да резимирамо: након што увидимо где смо погрешили, више нам није од помоћи да намећемо себи осећање кривице и инфериорности. Најбољи пут од те тачке јесте тражење начина размишљања који ће нам у истим ситуацијама у будућности донети боље резултате.
Притисак да се понашамо самоуверено
Најчешћи савет који се даје младима о томе како да се понашају у друштву и на послу, јесте да зраче самопоуздањем и оптимизмом. Особа која је у периоду кризе, којој мањка толико пожељни оптимизам и сигурност, може прибегнути насилном приказивању лажне слике о себи. Са једне стране, као што Ејми Кади у ТЕД наступу о невербалној комуникацији саветује: „Фолирај, док не успеш!“, ово некад јесте добра стратегија. „Фолирањем“ сигурнијег наступа можемо видети добре ефекте, и схватити да смо заправо способни да размишљамо и понашамо се као неко ко је истински самоуверен. Међутим, уколико се то ради под притиском да сакријемо своју несигурност, долази до стварања „крхког идентитета“. Тада људи реагују бесом или одбранама када доживе да други немају позитивно мишљење о њима.
Могуће решење: Како кроз живот свакако наилазимо и на осуде и на похвале других, захтевање да будемо искључиво позитивно опажани је крајње нереално. У контексту приче о вредновању себе, самоувереност бих формулисала као: „увереност да наша вредност не зависи од туђег мишљења“. Свакако да други људи могу да нам помогну да увидимо нешто што нам је прошло неопажено, и зато је добро саслушати њихове коментаре. Али оно што ми јесмо и што можемо бити није никаквим невидљивим нитима везано за оно што неко о нама помисли. Када се ослободимо тога да обавезно морамо добити наклоност других, бићемо растерећени и слободни да покажемо своје квалитете, па и по цену тога да у томе неки пут и оманемо.
Ако бих сумирала оно чега млада особа у процесу формирања свог селф-идентитета треба да буде свесна, то је да је на том путу сасвим у реду да прави грешке и суочава се са критикама, јер ако их прихвати као саставни део живота, оне је неће спречавати да се бави различитим активностима, да се зближава са људима, мења себе и открива шта је то што доприноси томе да буде задовољна.
Mnogo mi se dopada tekst!!! Zaista! 🙂
Sve čestitke!!!