Поглед на насиље у породици
„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“
– Лав Николајевич Толстој
Насиље у породици је свако дело физичког, сексуалног, психолошког, односно економског насиља, до којег долази у оквиру породице, односно између бивших или актуелних партнера. Најчешће се догађа између партнера и међугенерацијски – између родитеља и деце. Последице по жртву се одражавају физичком, а нарочито на психичком плану. Свега 10% жртава породичног насиља пријављује насиље.
Насиље се најчешће може спречити, односно његове се последице могу умањити. Да би се ово реализовало неопходан први корак је препознати насиље. Свако гурање, одгуривање, ударање отвореном или затвореном шаком, руком или ногом по глави или телу, повлачење за косу, дављење, грижење, убадање, наношење повреда тупим или оштрим предметом и сл. сматра се физичким насиљем. Сексуално насиље је намерно понашање које има сексуалну конотацију, а усмерено је на тело друге особе без њеног добровољног пристанка, укључујући и сексуално задиркивање, присиљавање на гледање или учествовање у порнографским садржајима, нежељене сексуалне предлоге или додиривање и томе слично. Насиље може бити и економско када обухвата: контролисање и ускраћивае приступа новцу, ускраћивае или спречавање професионалном и стручном усавршавау, напредовању, образовању или запошљавању, приморавање на присвајење или одрицање имовине, отуђење материјалних добара без претходне сагласности итд.
Психолошко насиље прожима и све друге облике насиља. Жртве сведоче да је управо оно најтеже и најболније. Испољава се путем омаловажавања, вређања, игнорисања, псовања, исмевања, приговарања, упићивања претњи, окривљавања, застрашивања и на многе друге вербалне и не вербалне начине.
Сваки починилац насиља има име и презиме, а нема изговор нити оправдање. Свака жртва насиља има своја права која је штите и обавезу да, осигуравши за себе безбедан излаз, начини тај први корак ка новом животу без насиља.