Potraga za izgubljenim identitetom

Priča o Muškom kampu počinje pričom o sindromu odsutnog oca, a ovaj nije ništa drugo do problema u identitetu. Kako se stiče identitet? Ako je reč o profesionalnom identitetu, dakle ako želite da postanete automehaničar, pekar ili psihoterapeut, neophodne su vam dve stvari: dobar majstor i mnogo vremena provedenog uz njega. Isto je i kod ljudi. Da bi dečak naučio da bude muškarac mora da ima uzor, nekoga u koga će da gleda i od koga će da uči. Nije dovoljno da neko ima Y hromozom, već treba provesti godine pored majstora kako bi majstor što više svojih veština mogao da prenese učeniku. Danas dečaci imaju problem jer većina nema muške uzore u blizini.

Kako je došlo do toga?

Do pre dvesta godina dečaci su bili u mnogo boljoj poziciji nego danas, što se uzora tiče. Radilo se dosta kao što je to obično u zoni preživljavanja, porodice su bile velike, i dečaci su rasli okruženi starijim muškarcima u kući, na njivi ili na zanatu. Onda se dogodila industrijska revolucija i odvajanje dečaka od oca: otac je upućen u fabiku, a sin u školu. E sad kako je tada bilo u školi ne znam, ali svedoci smo da danas u svim prosvetnim i pomagačkim profesijama žene čine veliku većinu. Prosečan dečak u vrtiću i školi biva okružen i vođen ženskim autoritetima celi dan, i kada vidi oca (ako ima sreće da njegovi nisu razvedeni) to je obično uveče kada je otac istrošen i fizički i emotivno, i takav baš i nije neki uzor. A pošto je uzor dečacima neophodan, oni se okreću alternativama, pa često nađu ili nekog nasilnika, jer on deluje tako “moćno”, ili pristupe bandi njima predstavlja roditeljsku figuru, odnosno autoritet za kojim tragaju. Ako ne nađu muški uzor i ako još uz to imaju omnipotentnu mamu kakvih je sve više, onda mogu da se identifikuju sa majkom i prihvate njen model ponašanja, osećanja i razmišljanja, i za njih kažemo da su to feminizovani* muškarci. Ili se ne identifikuju ni sa kim, dakle odbiju da prihvate majkin model, a ne nađu adekvatan muški, pa ostanu pasivni i zbunjeni. Ni jedan od ovih muškaraca nije zadovoljan svojom ulogom u ovom svetu.

Zašto baš kamp?

Osnovni egzistencijalni metod je adaptacija, bilo da adaptiramo sebe ili svet oko sebe. Povećanje mišićne mase kod bodibildera na primer, nije ništa drugo nego adaptacija organizma na težinu tegova.

Sa druge strane ako pojedini organ ne koristimo, on atrofira, što je opet adaptacija, jer ogranizam optimizuje svoje resurse i redukuje ishranu onih delova koji se ne koriste. Na primer stavite zdravu ruku u gips par nedelja i posle toga će vam trebati nekoliko meseci da se ta ruka oporavi od neaktivnosti. Isto to važi i za naše veštine, osobine i funkcije. Ljudi koji su primorani da provedu u krevetu više meseci zbog bolesti, kada ozdrave moraju ponovo da uče da hodaju.

U zoni komfora mi ne koristimo mnoge naše aspekte ili ih koristimo minimalno. Zato oni prirodno atrofiraju. U zoni komfora nije neophodno da smo snažni, brzi, snalažljivi, hrabri, dobri prijatelji, konstruktivni itd. U zoni komfora nije baš najjasnije zato treba biti pošten, častan, čemu služi ljubav, zašto gajiti domaćinski mentalitet i čuvati prirodu. Zato se mi makar simbolično pomeramo u zonu preživljavanja, gde je sve ono mnogo jasnije i gde se pomenute osobine prirodno afirmišu.

Eto zato KAMP.

Kojim aktivnostima se bavimo na kampovima?

Za bavljenje sindromom odsutnog oca tj. za izgrađivanje muškog identiteta, kao što smo rekli, potrebno je vreme, ali je potrebno i da to vreme bude kvalitetno provedeno. Aktivnosti kojima se bavimo na kampu su one koje su primerene uzrastu dece, i koje afirmišu one potencijale koje želimo da razvijamo. U izboru aktivnosti i igara držimo se principa Marije Montesori koja je govorila da je deci mnogo bitnija sama aktivnost nego rezltat te aktivnosti, to jest da deca imaju najviše psihološke dobiti od same aktivnosti.

Kako afirmišemo snagu? Tako što se adaptiramo na teže uslove.

Kako afirmišemo timski duh? Tako što sarađujemo i uživamo u tome.

Kako postajemo hrabri? Tako što se izlažemo opasnostima, naravno na pametan način.

Koja je hrana najukusnija: Naravno, ona hrana koju smo sami ulovili, sakupili i pripremili.

Kakva je postelja najudobnija: Ona oko koje smo se sami potrudili.

Koja je igra najzanimljivija: Ona u kojoj smo prihvaćeni takvi kakvi jesmo.

Kako se stiču radne navike: Tako što se napravi most bez političara i predizborne kampanje.

Šta nas uči priroda: Uči nas da postoje stvari koje su primamljive i ukusne, ali i one koje su primamljive i opasne. Uči nas da je svako živo biće, čak i ono najmanje, tu sa nekom svrhom, da ima svoje mesto u (eko)sistemu i da ta svrha mnogo više od nečije zabave.

Često nam kažu: ok je ova priča, ali šta vam smetaju mame?

Ovo ću najlakše objasniti primerom. Kako se neko osamostaljuje? Tako što postepeno napušta ulogu deteta. A kako napušta ulogu deteta? Postepenim preuzimanjem odgovornosti odraslih, prema svojim psihofizičkim mogućnostima.

Do sada smo većinu kampova napravili na Divčibarama u selu Podbukovi, i karakteristika te lokacije je da se od parkinga do kampa treba preći trista ili četristo metara, pregaziti dva potoka i preći preko brda uskom stazom. To je i za nas odrasle napor kada treba nositi opremu potrebnu za kampovanje, znači šatore, vreće za spavanje, stolice, stolove, hranu, odeću itd. Dečaci nam naravno pomažu oko nošenja opreme i mi im to dozvoljavamo, ali smo i pažljivi i uvek kažemo: uzmite samo koliko možete poneti, nemojte se preopterećivati, u toku nošenja pitamo da li treba da odmorimo ili da im mi ponesemo deo opreme i td. Odgovor je po pravilu: “ne treba, nisam umoran, ok je ovo” i najčešće momci iznesu u kamp ono što su poneli. Isto važi i za povratak.

Šta se dešava kad su mame tu?

Pošto organizujemo i Porodični kamp imamo i to iskustvo. Dečaci odaberu šta će nositi od opreme isto kao i na muškom kampu, ali se po pravilu počinju umarati već posle 50 metara, a mama počinje da preuzima teret od sina. I to što mama tada radi definitivno nije pomoć deci pri osamostaljivanju.

Rezime

Za četiri godine napravili smo oko dvadesetak kampova na više lokacija po Srbiji sa oko 50 porodica. Pored Muškog kampa imamo i Porodični, Tatin i Orijentiring kamp, a ekipe Muškog kampa učestvuju i na drugim manifestacijama, kao što su Orijentiring takmičenja. Ove godine smo imali naše predstavnike na Beogradskom maratonu i nedavno na Trci preživljavanja. Trudimo se da našim dečacima budemo aktuelni, kako bi smo obezbedili dovoljno dugo vreme da budemo uzori.

Kažu da svaku priču treba završiti porukom

Očevi, bavite se svojom decom. Majke, dozvolite očevima da se bave svojom decom. Samo tako možemo očekivati da će posle nas zemljom hodati bolji od nas.

Mirko Mitrović

muskikamp.blogspot.com