Edukacija i savetovanje kao deo tretmana na klinici za onkološku hirurgiju

Hirurgija je najstariji način lečenja a ipak i danas, najčešći način lečenja. Veliki broj pacijenata sa malignom bolešću se operiše, a često se hirurško lečenje kombinuje sa drugim oblicima lečenja.

Operacija je redak životni doživljaj. Ona direktno ugrožava psiho-fizički integritet bolesnika i obično narušava njegovu telesnu šemu (V.Adamović,1984.) Reakcija na ovaj životni doživljaj najčešće je strah.

Reagovanje na operativni zahvat potpuno je individualno i ne zavisi od težine i veličine zahvata već od individualnih karakteristika ličnosti, ranijeg iskustva obolele osobe, strahova i verovanja, kao i značaja i značenja (svesnog i nesvesnog) obolelog dela tela za osobu.

Radikalne hirurške intervencije predstavljaju terapijski postupak, koji omogućava produžetak života i često potpuno izlečenje maligne bolesti, ali veoma je mali broj obolelih koji prema njima imaju pozitivan stav. Hirurška intervencija koja za svoj krajnji ishod ima promenu telesne šeme obolele osobe (gubitak dojke, odstranjivanje materice i jajnika, amputacija nekog ekstremiteta i sl.) opažaće se kao ugrožavajući životni događaj i dovešće ne samo do telesnih već i do velikog broja psihičkih promena.

Raniji modeli lečenja koji su podrazumevali lečenje tela bez lečenja duše sve su manje prihvatljivi. Sve više se vodi računa o tome da je čovek biološko, psihološko i socijalno jedinstvo te da samo obraćajući pažnju na sve segmente njegove ličnosti možemo pružiti adekvatno i potpuno lečenje. U kliničkoj praksi primenjuju se različite metode podrške koje se iz dana u dan sve više usavršavaju. Termini edukacija i savetovanje već su zauzeli značajno mesto u sveukupnom onkološkom tretmanu. Iako imaju brojna tumačenja, zajednički cilj im je da strukturisanim i direktnim razgovorom dovedu do promene pogrešnih, iskrivljenih ili disfunkcionalnih predstava i uverenja koje onemogućavaju osobu da fizički, psihički i socijalno funkcioniše na nivou na kome je funkcionisala pre pojave bolesti. Da bi adekvatno bili primenjeni važno je svakog obolelog doživeti kao ličnost koja ima somatske, emocionalne, socijalne i društvene probleme, bez obzira koje tegobe su u određenom trenutku dominantne.

Podržavajući pristup, jača poverenje obolele osobe u lekare, pomaže defektologu da lakše postavi dijagnozu, da uspešnije planira svoj tretman i rehabiltaciju. Ako je uspostavljen povoljan emocionalni kontakt i podržavajući pristup podaci koje daje oboleli u svojoj anamnezi su tačniji i iskreniji. On ima manju potrebu da neke za sebe vrlo intimne podatke prećuti. Ovakav će se pacijent s više tačnosti i volje pridržavati odredjene terapije. I njegova rehabilitacija bit će brža i uspešnija. Podržavajući pristup omogućiće nam da blagovremeno uočimo neadekvatne i nesrazmerne emocionalne reakcije koje mogu biti posledica predstava koje obolela osoba ima o predstojećem operativnom zahvatu ili su rezultat neobaveštenosti i da preventivno ili terapijski delujemo.

Operacija je u osnovi provokacija za pojavu anksioznosti. Podaci iz literature ukazuju nam na to da je stepen anksioznosti najviši u periodu dijagnostičkih procedura i periodu pred operativni zahvat.Po završetku hirurškog lečenja psihoemocionalne reakcije nekada ne gube na svom intenzitetu već se pojačavaju novim strahovima vezanim za pretpostavku loše budućnosti.

Savetovanje i edukacija u toku i nakon hirurškog tretmana značajno utiču na pad anksioznosti obolelih od malignih bolesti, kao i na stepen njihove adaptacije. Kvalitet adaptacije ogleda se u formiranju koncepta „novog sebe“, što podrazumeva formiranje i usvajanje adekvatnijih i efikasnijih strategija preovladavanja životnih promena.