Imamo li vremena za brigu o mentalnom zdravlju omladine?

U užurbanom životu današnjice sve je manje vremena za razgovor i razumevanje. Povodom svetskog dana posvećenog mladima setimo se koliko smo im potrebni.

Povod za ovu temu pronašao sam u činjenici da je 12. avgust dan posvećen mladima i da se obeležava u celom svetu. Naime, Generalna skupština UN je Rezolucijom 54/120, 17. decembra 1999. godine prihvatila preporuku Svetske konferencije ministara zaduženih za omladinu (Lisabon 8–12 avgusta 1998. godine) i proglasila 12. avgust za Međunarodni dan mladih. Prvi put je obeležen 2000. godine. Od tada, pa sve do danas, svake godine se redovno proslavlja. (kod nas se obeležava od 2007. godine). Tokom 15 godina, na ovaj dan posvećivala se pažnja različitim i aktuelnim temama, od „Zdravlja i nezaposlenosti“ (2001) preko „Zajedno protiv siromaštva“ (2006) i „Migracija“ (2013). Ovogodišnji dan mladih bio je posvećen mentalnom zdravlju mladih.

Kod nas je ovaj dan obeležen raznim manifestacijama širom zemlje. Svedoci smo da država zaista ulaže u mlade ljude, da postoji dobra volja za još veća ulaganja, da su problemi konstatovani, a kako je i sam ministar omladine i sporta Udovičić izjavio na svečanosti održanoj u Nišu, zalaže se za rešavanje problema mladih, a ne samo da se oni konstatuju (Agencija Tanjug, 12. 8. 2014. g.).

Kada bismo se za trenutak udaljili od Međunarodnog dana mladih i ovog uvoda, kuda bi nas to odvelo? Da li bismo zaista razmišljali o mladima i njihovim problemima danas? Zar oni imaju probleme? Kakvo je njihovo mentalno zdravlje? Da li se ponekad pitamo koliko naši postupci sputavaju mlade u njihovom sopstvenom ostvarivanju i u ostvarivanju njihovih ciljeva? Kako i koliko pažnje zaista posvećujemo njima i njihovim problemima, kao nastavnici i roditelji?

Svedoci smo i na svakom koraku možemo čuti o prolaznosti vremena. Kako vreme brzo prolazi, leti. Kako nam se čini kao da se nešto desilo pre par meseci, a zapravo je prošla čitava jedna godina. I što više jurimo za tim istim vremenom, njega je sve manje. Jurimo kako bismo obezbedili egzistenciju, što nije nimalo jednostavno u uslovima u kojima živimo. Radimo po nekoliko poslova kako bismo se osećali bezbednije. Ili ne radimo. Ili smo u procesu traženja bolje plaćenog posla. I šta se onda dešava u toj brzini, u žurbi da budemo u toku sa svim dešavanjima, da nam kojim slučajem ne promakne neka dobra prilika, koncentrišući se samo na dobre prilike, zaboravljamo na one koji su pored nas. Naravno, pored posla tu je puno drugih životnih stvari koje nas okupiraju, manje ili više bitnih, kojima dajemo na značaju misleći da su izuzetno važne, kojima poklanjamo pažnju i vreme. A kada bližnji počnu da se ljute na nas, zbog nečeg zaista nebitnog, pitamo se zbog čega, odgovarajući „kako možeš da se ljutiš na mene kada vidiš da po ceo dan radim da zaradim za egzistenciju“, „brinem, trudim se za tebe, vidiš da radim“… A šta se onda dešava sa mladim čovekom koji čuje tako nešto? Shvatajući ozbiljnost situacije u kojoj se nalaze njegovi roditelji, počinje da se povlači unutar sebe, stavljajući slušalice u uši i pretražujući po internetu različite sadržaje. Sva komunikacija se svodi na „jesi li gladan?“ i „kako je bilo danas u školi?“ A šta je sa pitanjima poput „kako se danas osećaš?“

S druge strane, u školi postoje odeljenja koja broje trideset i više đaka. U preopterećenosti planom i programom često nemamo vremena jedni za druge. Ne bavimo se uzrocima problema, već posledicama. Zaboravljamo, ili nemamo vremena, da postavimo pitanje „kako se danas osećaš“? A zaista i nemamo, jer je 30 učenika, a čas traje 45 minuta. Utisak mi je da zbog aktivnosti zaboravljamo na čoveka i sve ono što on nosi sa sobom. Mlad čovek na putu od kuće do škole ne stigne da sažme sve one procese koji se dešavaju unutar njega, često nemajući sagovornika, a sa druge strane svakog dana se gomilaju novi problemi, novi sadržaji. A kada se nagomila, upotrebiću žargon, „puca“. I kada se to desi, onda se alarmiraju redom i roditelji i škola, odjednom postoji vreme za razgovor, kako bi se pomoglo mladom čoveku. A da li mora baš tako da bude?

Mladim ljudima je, kao i svima nama, potrebna pažnja. A ako je nema, sve će učiniti da je steknu, na bilo koji način, često i negativan. Pažnju bi im trebalo pružiti. Potrebno im je naše vreme, a ako ga mi ne budemo pružili, onda će to učiniti neko drugi, ili nešto drugo. S druge strane, treba im dati mogućnost da pokazuju svoja osećanja. Navešću jedan primer.

Nedavno sam imao razgovor sa jednom grupom mladih, izuzetno duhovitih ljudi, i kada sam započinjao da pišem ovaj tekst to me je i inspirisalo da ga baš na ovaj dan i pribeležim. Razgovarali smo o tome šta je to što su pročitali ili gledali, a da je ostavilo utisak na njih. Isto su i oni mene pitali. Ja sam bio pod utiskom knjige koju sam pročitao – Petoro ljudi koje srećeš u raju, Miča Elboma. Razgovarali smo o toj knjizi, a onda sam duhovitoj grupi postavio jedno pitanje – a koga biste vi sreli? Odjednom su postali izuzetno tužni. Razgovarali smo dalje o njihovoj tuzi i uzrocima iste. Ono što je na mene ostavilo utisak je odgovor na moje pitanje da li govore svojim bližnjima kada su tužni – odgovor je većim delom bio NE.

Često se može čuti kada se nešto tužno desi da bodrimo jedni druge, često kažemo – hajde glavu gore, idemo dalje, itd. To je u redu. Ali isto tako ne treba da zaboravimo da damo podršku i kažemo da je biti tužan u redu i da su suze OK. Time dajemo podršku mladima da ne suzbijaju tu tugu i da nemaju potrebe da se prave kako je sve u redu. Ukoliko to ne bi činili, pre ili kasnije tuga će se pojaviti u nekom drugom vidu, ili će često biti prikrivena velom humora, koji je prihvatljiviji. Dajući dozvolu za tugu, dajemo saglasnost mladom čoveku da može da se otvori i da je tuga prihvatljivo osećanje.

Kada jednom stekne poverenje, trebalo bi mu dati podršku i uvažavanjem mišljenja, govoreći da je u redu da bude srećan i da se zbog toga što je danas srećan neće desiti ništa loše. A to su sve one stvari koje mi prenosimo na njih, budući i sami opterećeni istima, kroz verbalnu i neverbalnu komunikaciju.

Moramo da nađemo vremena za one koji nam znače, za one kojima je nešto potrebno, za one koje volimo. Mnogo razumevanja i podrške treba pružiti mladima, ali isto tako ni kritika ne bi trebalo da izostane, pritom vodeći računa da nikada ne kritikujemo biće, već ponašanje, a pohvalu možemo davati i biću i za ponašanje. Tako im dajemo mogućnost da se razvijaju kao autentične ličnosti, ne strahujući da moraju da stavljaju neku od svojih maski da bi iskazali svoja osećanja i potencijale. Da ljube jedni druge onakve kakvi zaista jesu, a ne onakve kakvi bi voleli da budu.

———————————————

Mladim ljudima je, kao i svima nama, potrebna pažnja. A ako je nema, sve će učiniti da je steknu, na bilo koji način, često i negativan.

Potrebno im je naše vreme, a ako ga mi ne budemo pružili, onda će to učiniti neko drugi, ili nešto drugo. S druge strane, treba im dati mogućnost da pokazuju svoja osećanja.

 

Autor: Antonije Aras, Broj 1139, Rubrika Povodi

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1139/tekst/imamo-li-vremena-za-brigu-o-mentalnom-zdravlju-omladine/