Лакше је рећи него отићи, теже је остати него се вратити

Годинама сам узгајао фикус (кућна биљка са великим зеленим листовима). На пролеће бих га изнео на терасу, али његово место се зна, између прозора, зидне полице са књигама и радијатора. Тако има све што му треба за живот и раст. Када је сунчано сунча се, када му досади читање баци поглед кроз прозор да види чиме се забављају деца на игралишту.Редовно заливање је корисно, али је условљено тиме колико се ја редовно сетим да обавим тај мукотрпни посао. Када је напунио 10 година досегао је већ до врха полице, што није далеко од плафона, а корење је местимично штрчало са горње и доње стране саксије. Решио сам да му тим поводом набавим већу саксију и пресадим. Погледао сам туторијал са интернета госпође ботаничарке из „лепе наше“ и похватао све битне кораке. Све сам набавио и засукао рукаве. Оваква физичка активност је забавна, а имао сам доживљај да радим нешто хумано, другачије речено ботанофилно (мада ову реч нећете пронаћи на Гуглу). После двадесетак минута решио сам да предахнем и попијем лимунаду. Гледао сам у саксије, најлон око њих и биљке, земљу која се налазила у кесама, али и по паркету и стази. Тада сам се сетио својих пријатеља који су свој рад и живот одлучили да преселе ван граница наше земље и оне ван нашег континента.

Одлив мозгова је феномен који није могуће спречити, јер људи који имају мозак и умеју да га користе знају да је 1+1 увек 2. Заборавља се једна ствар, одливањем мозгова одливају се и људи који у својим главама носе те мозгове а дешава се и да ти људи поред тела и ума имају и дух или душу. Шта се дешава са тим душама тамо далеко?

Баш као биљчица којој је требала шира и дубља саксија да би се нормално развијала, моји пријатељи су нашли другу земљу у којој су саксије одговарајуће, заливање редовно, а кад сунце зафали могу да упале вештачко осветљење. Корење памти саксију из које је потекло. Захвално је али га живот води даље.

Нада их је водила, а смисао одржао. Смисао се тражи, преиспитује и изнова гради. Колико год да је првобитна средина била од помоћи при селекцији, оријентацији, интеракцији и обради доживљаја дошло је време да се у промењеним околностима и новој средини ствара нови живот. Наша перцепција света, баш зато што је наша, увек је субјективна али то никако не значи да одступа од објективне, стварне, реалне. Оне иду руку под руку и тек понекад се сукобе око тога да ли је црна шоља, беле боје или црне, ипак је најчешће да када је та шоља полу пуна или полупразна лакше узети је и допунити мало воде или отпити када смо жедни.

Последње деценије прошлог века и ове модерније деценије овог века одликују се лутањем, тј. миграцијама. Истраживање које је спроведено пре око 20 година бавило се овим питањем и пратило је људе из нашег окружења који су емигрирали у Луксембург. Истраживачи су проучавали културолошке и психолошке обрасце са циљем мерења степена прилагођавања и уклапања (асимилације). Људи који су већ десет и више година провели у тој земљи имали су (могуће да је то и данас случај) обичај да када седну у кафић конобару кажи „S’il te plait, kavu!“. Уколико не говорите француски вероватно ћете разумети само последњу реч. Дакле отпор инклузији у тамошње друштво и даље пламти. Можда није добио битку, али кафу ће можда и добити.

Образовани и млади људи који оду у уређена друштва лакше и брже (посебно када то желе) ће се уклопити. Ситуације негативних пријема и односа према другоме могуће су и догађају се и у уређеним државама. Крајњи циљ останка и опстанка је да живот буде таман толико сладак да кафу коју пију у Старбаксу може без проблема да буде горка и да сами одлуче о томе да ли и која ће од тих кафа бити сиктеруша.

 

preuzeto sa: uimeduse.blogspot.rs