Мерцедес модел васпитања

Најважнији део у социјализацији детета је породично васпитање. Правилно васпитавајуци дете, прирпемамо га за самосталан зивот у друству других људи. Питање доброг модела васпитања заправо питање расподеле моћи између захтева, похвала и награда, критика и казни које прате процес дечије социјализације и граде васпитни стил родитеља.
Мерцедес модел васпитања говори о томе колико је важно деци постављати захтеве, али и знати их похвалити и наградити када на њих одговоре, односно критиковати па и казнити када тај одговор изостане.

Успешно васпитање деце је заправо вештина у којој је важно да јасно поставимо захтеве детету а затим похваљујемо и наградјујемо и тиме деци показујемо колико уважавамо њихов труд и жељу да на захтеве одговоре, али и критикујемо и кажњавањавамо уколико њихово понашање није адекватно.
Мерцедес модел ставља ове три основне васпитне функције (захтев, похвала и награда и критика и казна) у јасан и реципрочан однос. Дакле, следећи основну идеју овог модела, родитељи би требало да деци свакодневно и у приближно једнакој мери постављају захтеве, критикују их и кажњавају, похваљиваљују и награђују.
Када су све три димензије у оптималној зони и подједнако заступљене, резултат васпитања биће социјализовано дете, добро припремљено за самосталан живот, које има позитивно слику о себи, разликује сопствено биће од понашања што је веома важно за квалитетан зивот у дуству.

Иако није увек пријатно испуњавати родитељске захтеве то је пут до стицања радних навика и самосталности деце.Уколико су захтеви прениски дете ће научити да и само избегава непријатност, радне навике се неће развијати и коначно – дете ће постати размажено.С друге стране, уколико су захтеви превисоки и неприлагођени, на дете се врши претеран притисак. Оно често није у стању да испуни све захтеве и свесно је тога, па постаје несигурно, а у крајњој линији и инфериорно.Наћи праву меру у постављању захева деци значи поштовати принцип реалности, уважавати дечји узраст, способности али и спремност да одговори на захтеве.

 

Похвала и награда
Похвала је детету пре свега путоказ да су родитељи задовољни његовим понашањем, да цене његов рад и личност. То је такође начин да се дете увери да је спопсобно да нешто самостално уради што јача дечије самопоуздање и мотивише га да прихвата нове изазове.
Дете кроз похвалу добија подстицај и подршку, па се и само труди да учврсти жељено понашање или да престане са понашањем које је за родитеље непожељно. Неретко, таква понашања претварају се у навику и дете почиње самостално да ради управо оно што су родитељи до тада захтевали. Награда је такође ефикасна уколико је реалистична и заиста прати дететов напредак. При томе треба имати у виду да награда не мора и не треба увек да буде материјална, већ може да буде и угодност – нешто што дете воли, што му прија и у чему ужива.

 

Критика и казна
Да бисмо васпитали дете да буде особа која има самопоуздања и добру слику о себи треба да користимо реалистичне критике понашања-никада не критикујемо дете као особу. Критиком јасно И прецизно издвајамо оно понашање које желимо да дете промени. Да би критика бола успешна потребно је детету да кажемо шта је урадило погрешно и како бисмо хтели дасе понаша. Што се тиче кажњаваја, као два најпримеренија облика казне користе се одузимање угодности и непријатно а корисно задужење.

Уколико је нека од поменутих димензија (захтев, похвала/награда и критика/казна) претерано изражена или је премало заступљена, васпитни стил родитеља није добар.