Кажи ми, кажи, како да те зовем
Наш посао, као родитеља, укључује одговорност изградње и обликовања наше деце на путу одрастања. Први корак је давање имена. Изаберите „право“ име и ваше дете може имати живот из бајке, али ако изаберете „погрешно“ можете му упропастити живот.
Некада је избор имена био једноставнији. Постојала су правила и одређени ритуали. Последњих деценија руше се колективни трендови и тежи се индивидуалности.
Књиге имена и интернет странице посвећене избору имена постале су веома популарне и представљају уносан посао.
Будући родитељи проводе доста времена питајући се: „Да ли да јој/му дамо име по чувеном глумцу или драгом рођаку? Да ли да буде религиозно? Можда је боље да буде универзално?“ Отежавајућа околност је што буквално свако (пријатељ, родитељи, тетка, колега, комшија…) има спреман предлог.
Старији нас уче да је важан први утисак и у исто време да не судимо о књизи по њеним корицама. На нама је да се уверимо или демантујемо једно или друго. „Право“ име може у неким ситуацијама да помогне, вероватно као последица асоцираних представа које изазива.
Родитељи који у овом задатку подбаце не треба да очајавају. У најгорем сценарију дете ће са пунолетством стећи и право да изабере сасвим ново име за себе. Истраживања показују да је тај број мали, односно да се велика већина деце, након пубертета, осећају оснажена посебношћу свог имена.