Мy wаy – мршављење о трошку главе
Ових је дана актуелна телесна тежина. Можда само у мом окружењу а можда је то и неки планетарни тренд поново. Од јутрос борећи се са својим пороцима и страховима размишљам о свима нама који о себи размишљамо на начин који сасвим сигурно није ни конструктиван ни мотивишући. Зашто смо опет на полазној тачци прекора и кривице према самима себи? За себе знам да се никада нисам уклапала у масе и стереотипе а ипак неке сам ставове усвојила као догме и сада се у мени боре две особе. Она која верује у оно што су је научили и она која се пита да ли то мора баш тако.
Читајући теxт Монике Белучи о женској лепоти, питам се шта је то што је стандард и како прекомерној телесној тежини треба приступити као здравственом или психолошком проблему. И један и други приступ су легитимни и имају своја оправдања али који је дугорочнији? Дијете, засноване на медицинском приступу подразумевају бројање калорија, рестриктивне намирнице, дисциплину, прекор. Да ли је то одрживо или тачније колико дуго човек може да буде на строгој рестриктивној дијети? Медицинска истраживања потврђују да није проблем скинути килограме, проблем је одржати жељену тежину. Дакле прави проблем је како престанком спровођења рестриктивног режима исхране и повратком у свакодневни живот, не вратити се старим навикама које у нама изазивају задовољство. Ми знамо да када смо узнемирени, уплашени, љути неки образац понашања нам даје осећај смирености, задовољства, сигурности. Ту настаје проблем. Можемо ли из свог живота протрати стрес и страх? Можемо ли наћи нове начине да осетимо стара задовољства без примене устаљених и проверених техника и образаца понашања? Наравно да је могуће, али то је дуготрајан и мукотрпан посао отварања старих рана које смо најчешће затрпавали никотином, алкохолом, храном. Треба да мењамо себе, своја уверења о проблему са којим се боримо и оно што је значајније своја уверења о себи. Ми можемо оно што желимо само не видимо увек пут до жељене дестинације од препрека које су на њему и које су се годинама таложиле на различитим деловима тог пута. Ту почиње делокруг психотерапије. Наша уверења о својим могућностима и самима себи веома су чврста и грађена годинама. Промене су увек тешке али су могуће а резултати су дуготрајни и стални. Зато промене нежељених навика и понашања не могу бити засноване само на промени режима исхране, већ морају почети од промена нас самих. Свако понашање има своју логику ма колико она била неразумљива посматрачу па и нама самима. Када упознамо себе упознајемо и разлоге својих понашања. То је основа да их мењамо и да из себе извучемо оно најбоље. Можда није идеално али је моје. То сам ја. Дакле није циљ смршати већ наћи разлог зашто сам гојазан. Кад елиминишемо разлог елиминишемо и последицу. Немојте ми веровати на реч, пробајте.