Промена времена
Јесен ми није најдражи период у току године, из много тмурних и очигледних разлога. Kао што ни све остало није црно или бело, тако и у јесени има нешто лепо и интересантно. Опет, за неке ствари је апсолутно савршена. Шушкање под ћебетом са лепшом половином или уз књигу и топао чај, планинарење са драгим људима по шумама разних боја и још много тога. Савршена је и за интроспекцију, преиспитивање и понеку поуку о животу. Делује као нека промена времена која траје месецима. А промена времена ми увек доноси стари бол у леђима. Данима ме дозива све јаче, све док ме не подсети како сам први пут направио себи тај проблем. Покушавао сам да радим јогу, онако како сам тада једино умео, на мишиће, снагу и брзину. И тако сам у једном ,,тренингу” мало брже променио положај и остао неко време у истом, као споменик. Од тада, након рехабилитације, јесен и било која друга промена времена ме подсећа како сам несмотрено нову ствар покушао да урадим на стари, познат начин. Kако је мени свака јесен стресна због обавезног константног бола, тако је и у животу иначе свака промена стресна, било позитивна или негативна. У сваком случају, захтева од нас да ангажујемо наше капацитете и прилагодимо се. Да извучемо из себе понеки успавани атом снаге.
Стари обрасци нас често ограничавају у новим стварима. Покушавамо да углавимо некако тај стари, добро увежбани начин у нове околности, као да у дечју играчку са облицима упорно покушавамо на силу да ставимо круг у троугао, па се чудимо како не иде и трудимо се све јаче, док се потпуно не исцрпимо и потврдимо себи, по ко зна који пут, да је свет ружно место, да су други људи лоши или да ми не вредимо. И тако још једном потврдимо своје старе одлуке и своје одавно донешене закључке.
Тешко је напустити навике и одустати од старих, добро увежбаних образаца. Готово све што смо у животу до сада постигли је захваљујући њима. Грчевито их се држимо из страха да нећемо моћи другачије и да ће се све распасти. У ствари, као да терамо нове апликације и програме да функционишу на застарелом оперативном систему који је неопходно ажурурати. У том страху најчешће заборављамо да је моћ адаптације најдубље уткана у ДНK људске врсте. Заправо је она та која нас је довела до ове тачке ,,сада и овде” и она је основни механизам еволуције човека. Важно је да када дођемо до наредне степенице у животу и развоју дозволимо себи да растемо, да ажурирамо оперативни систем. Kао код бонсаи дрвета, веште руке мајстора му не дозвољавају да природно расте, спонтано се развија и постигне свој пун потенцијал…већ га мајстор својом уметношћу саботаже држи да буде на око лепо, али ипак закржљало.
Дугујемо себи да верујемо у своје потенцијале, капацитете, своју моћ адаптације. Старим обрасцима можемо да се захвалимо и да им дамо право на одавно заслужену пензију или бар годишњи одмор. Наравно, увек можемо да их позовемо у помоћ за неку специјалну мисију, али да трагамо за новим начинима решавања проблема, да учимо нове вештине и откривамо шта све можемо да будемо. На крају крајева, свашта смо преживели и даље смо ту. Kроз пут психотерапије и саветовања можемо да увидимо и искусимо да свака нова промена времена може да буде нова прилика да потврдимо да ћемо бити добро шта год да нас задеси.
