Психологија лажи

Због велике прашине која се подигла око Ленса Армстронга, помислио сам да је право време за овај чланак.

Понека мала деца играју игру „Ко лаже тај и краде“ (Лиар, лиар, пантс он фире).

Такво дете непрестано и компулзивно лаже. Оно систематски или из навике говори неистине или лажи. Постоје два главна типа компулзивног лажова:

Тип А) Дете које говори лаж иако је очигледно да ће бити откривено. Због чега оно жели да буде откривено? То може бити због недостатка пажње (строукова), због нечег озбиљнијег што му се дешава и што жели да се разоткрије (на пример, нека врста злостављања, малтретирања у школи), због тога што дете воли да прави фрку (драма qуеен), због тога што плаче да му неко постави границе итд.

Тип Б) Дете које лаже да би постигло нешто за себе. Да избегне свађу, казну, избегне последице свог понашања или добије новац/имовину. Ово је много подмуклији облик лагања и може да представља почетак развоја антисоцијалног поремећаја личности.

Одрасла верија ове игре је игра „Прељуба“. То није тип преваре која се једном десила. На пример, обоје се напију на божићној журци на послу и имају секс на брзака у остави. Напротив, овде је реч о афери која траје и која подразумева планирана лагања. Да би се оваква афера одржала потребно је систематско лагање.

То представља лагање типа А ако особе преузимају све више и више ризика и тако непрестано повећавају вероватноћу да ће бити разоткривени. Они желе да буду ухваћени. Неретко се ова врста преваре дешава због тога што је један од партнера очајнички несрећан у браку и не зна како са тим да се изнесе, и зато ствара ситуацију која ће омогућити да проблем избије на површину. Напослетку, „недужни“ супружник приморава да се проблем реши када открије превару.

Постоје и преваре које су дуготрајне и нико никад не буде ухваћен. То је више Б тип лагања.

 

Антитеза игре:

Тип А – наћи мотив лагања или жеље да се буде ухваћен и радити на томе.

Тип Б – последице понашања, развој моралних осећања и важности права других људи.

Као и свако друго понашање, и лагање може да постане навика. Ово је посебно уочљиво код корисника дрога. Да би преживео у наркоманској субкултури, човек мора да лаже прилично често, па то постаје навика и на крају човек лаже кад нема никаквог разлога да лаже. То ради из чисте навике.

Да ли је то лагање?

Сећам се једне двадесетогодишњакиње која је дошла на терапију, давних дана. Када сам је питао зашто је дошла, одговорила је да је она компулзивни лажов. Прво што сам урадио је да сам је навео да редефинише дефиницију себе као креативног приповедача уместо компулзивног лажова.

За такве особе добра професија је креативно писање. Добар лажов је добар приповедач. Ханс Кристијан Андерсон је био веома успешан лажов. Био је вешт у представљању „лажних чињеница“ на уверљив и ефектан начин. Своје лажи је представљао тако да изгледају веома уверљиво и тако је омогућавао људима да се уживе у причу.

Добар приповедач, као и добар лажов, доводе особу у стање свести где сами желе да верују у лаж, чак и пре него што је чују.

То се ради кроз повезивање. Ако муж жели да увери своју жену да је не вара, он неће почети са „Нисам то урадио“, него ће почети са „Ти знаш да те ја волим“. Даје својој жени управо оно што она жели да чује, јер она бар делом жели да је слаже јер је истина превише болна. Она не жели да верује у истину, и, износећи своју љубав, заблудели муж подстиче њену жељу да не верује у истину. Није ствар у томе да он њу убеђује, већ да она сама себе убеђује.

Без сумње, сви ми лажемо и особа коју највише лажемо смо ми сами. Људи константно лажу себе. Веома смо добри у томе да себи причамо лажи и да верујемо у њих. То радимо уз помоћ порицања, потискивања, интелектуализирања, катастрофирања, пројектовања, сублимирања и тако у бескрај. Технички, ово се зову механизми одбране. Тачнији назив би био „начини како себе лажемо“.

Основне детињасте реакције све деце (а и одраслих) – ако боли само се претварај да не постоји. У том смислу сви желимо да нас лажу. Лаж не само да олакшава ономе који лаже него и ономе кога лажу. Многи нису желели да верују да је Ленс варао јер би то било болно. Одабрали су да верују у лаж јер је тако било лакше, чак и кад је било сурово очигледно! Кад је напокон признао, лаж се више није могла одржавати у њиховим главама и због тога је њихова реакција била толико емотивна.

Кад истина заболи, его стање Дете ће просто поклопити очи и уши пред реалношћу. Оно жели да му лажу, бар делом. Добар лажов ће подстаћи жељу другог да му лажу и тако ће бити успешнији.

 

 

 

Извор: Тхе псyцхологy оф тхе лие –  блог Тонија Вајта, Превод: Жељка Курјачки