Како развити радне навике код деце
На ком узрасту детета би требало почети са развојем радних навика и како препознати да је право за то?
Деца имају упијајуће умове, жељна су учења кроз игру и рад. Већ са 2-3 године деца могу да: поспреме играчке, одаберу шта ће обући, оперу зубе и учествују у постављању стола. Са сваком годином списак задатака које могу обавити се продужава и постаје сложенији. На родитељима је да подстичу развој тиме што ће лествицу задатака подићи за пола или за један степен изнад очекиваног за дететов узраст (пратећи развојну мапу, Монтесори таблицу или сопствени инстинкт). Сва деца ће напредовати и развијати се својим темпом који може одступати од просека. Родитељ треба да ослушкује, надгледа и прати развој детета и да пронађе баланс како би дете научено утврдило, а следећи задатак прихватило као изазов.
Ако можете да наведете неколико предлога на који начин родитељи могу да почну са развојем радних навика код детета, како би то требало да изгледа?
Kод куц́е је најлакше научити дугорочна понашања и разумети концепте последица, граница и награда. Развијање сопственог породичног ритуала детету ц́е пружити доследност и сигурност у куц́и, као и добре радне и животне навике. У ономе што се описује у неким истраживањима као „епидемију анксиозности“, предвидивост која долази са рутином нуди „сигуран простор“ који је деци потребан. Иако школа пружа облик рутине, сваки дан у њој је такође испуњен неизвесностима. Доследна рутина у куц́и имац́е много мање променљивих, тако да се ваша деца могу опустити знајуц́и шта могу очекивати.
Kоје год навике желели да додате рутини свог детета, придодајите их онима које су вец́ ту. На пример, ако желите да једном дневно почну да чисте собу, нека то постане ритуал пре вечере. Ако желите да читање буде део дневне рутине, укључите је пре спавања. Kључ за задржавање добрих навика је њихово редовно обављање. Поједноставите активности, учините их забавним и нека не буде превише нових активности ођедном. Држите ритуале и рутину на снази где год и кад год можете, како бисте детету које се непрекидно мења окружење и односе учинили што сигурнијим и лакшим за дете.
Kако би даље са одрастањем требало развијати навике код детета? Kоје су, рецимо, оптималне навике које би дете требало да усвоји до поласка у школу?
Уздржавање од критиковања и вежбање похвала на особине и поступке, са реалним очекивањима допринеће извеснијем стварању радних навика, које је процес који захтева ангажованост, време и посвећеност. Деца ће наставити да раде и да се труде да свој рад побољшању, све док су њихови напори препознати и вредновани.
Родитељи маштају да њихова деца науче да читају, пишу и рачунају пре поласка у школу. У пракси се испоставља да деци унапред припремљеној за будућа градива постаје досадно. Ново градиво је за њих покварена плоча, па се услед недостатка изазова повлаче, стагнирају, а по некад и назадују.
Већина деце ће до поласка у школу моћи да: своју одећу распоређује на место, распрема сто, разврстава веш, пакује за школу, самостално облаче уз повремену помоћ са везивањем пертли.
Шта радити у ситуацији када дете упорно одбија да сарађује, да ли треба потражити стручну помоћ?
Време за игру почиње тек када се заврше домац́и задаци, а десерт се служи само када се поједе све из тањира. Одређене фазе развоја ће дете довести до већих отпора, негодовања и опортунизма. Фазе пролазе и захваљујући уложеном раду са дететом испуњом љубављу не остављају негативне последице. Постоје изузеци када то није тако. Разлози су некад у пропустима или родитељским грешкама, а могу бити и одраз развојних потешкоћа детета. Потражити савет од психолога или педагога у вртићу, школи или другој установи је пожељно и смањиће могуће нежељене последице. Потражити помоћ, родитеља не чини слабим, већ одговорним.
Kакво је Ваше запажање, које су основне грешке које родитељи праве у вези са изграђивањем радних навика код деце и који су Ваши савети у вези са тим?
Све што родитељ данас уради уместо детета, сутра ће се испоставити да је урадило против детета. Пружање помоћи када то није потребно је одмагање.
У односу на приступ детету у изградњи његових радних навика разликујемо: претерано строге и сувише попустљиве родитеље.
Родитељи који се постављају превише строго и круто узрок су због кога њихова деца радне навике демонстрирају условно, док су под надзором и под претњом казне. Kада дете постане самостално, упише факултет и одсели се у други град или другу земљу, постаје ослобођено спољњег притиска и наметнуте пресије. Са доста труда и напора млад човек, студент може довести себе у ред, научити да учи и када га нико не тера, може себе подстицати и мотивисати да постиже успехе. Спољашњу мотивацију је пожељно заменити унутрашњом због тога што је она гориво које ће током целог живота бити здрав погон.
Родитељи који се постављају превише благо и попустљиво деци шаљу поруку да обавезе које имају могу да занемаре или одложе. Траже се пречице или олакшице како би се избегли задаци.
Права деце и очекивања родитеља требају бити усклађена, што се може постићи постављањем граница и јасних, конкретних правила. Границе нису високи зидови на чијем врху се налази бодљикава жица. Њихова сврха је да пруже јасна правила која ће бити посебно важна у тешким тренуцима током кризних периода одрастања, а и касније током живота. Kада наизглед све друго престане да важи, остаје нам породица, чврсто утемељена на поверењу и односу који смо са својом децом изградили.
Текст је објављен у додатку, дневног листа Блиц, Магазин, на иницијативу новинарке Милице Марковић.
