Kako razviti radne navike kod dece

Na kom uzrastu deteta bi trebalo početi sa razvojem radnih navika i kako prepoznati da je pravo za to?

Deca imaju upijajuće umove, željna su učenja kroz igru i rad. Već sa 2-3 godine deca mogu da: pospreme igračke, odaberu šta će obući, operu zube i učestvuju u postavljanju stola. Sa svakom godinom spisak zadataka koje mogu obaviti se produžava i postaje složeniji. Na roditeljima je da podstiču razvoj time što će lestvicu zadataka podići za pola ili za jedan stepen iznad očekivanog za detetov uzrast (prateći razvojnu mapu, Montesori tablicu ili sopstveni instinkt). Sva deca će napredovati i razvijati se svojim tempom koji može odstupati od proseka. Roditelj treba da osluškuje, nadgleda i prati razvoj deteta i da pronađe balans kako bi dete naučeno utvrdilo, a sledeći zadatak prihvatilo kao izazov.

Ako možete da navedete nekoliko predloga na koji način roditelji mogu da počnu sa razvojem radnih navika kod deteta, kako bi to trebalo da izgleda?

Kod kuće je najlakše naučiti dugoročna ponašanja i razumeti koncepte posledica, granica i nagrada. Razvijanje sopstvenog porodičnog rituala detetu će pružiti doslednost i sigurnost u kući, kao i dobre radne i životne navike. U onome što se opisuje u nekim istraživanjima kao „epidemiju anksioznosti“, predvidivost koja dolazi sa rutinom nudi „siguran prostor“ koji je deci potreban. Iako škola pruža oblik rutine, svaki dan u njoj je takođe ispunjen neizvesnostima. Dosledna rutina u kući imaće mnogo manje promenljivih, tako da se vaša deca mogu opustiti znajući šta mogu očekivati.
Koje god navike želeli da dodate rutini svog deteta, pridodajite ih onima koje su već tu. Na primer, ako želite da jednom dnevno počnu da čiste sobu, neka to postane ritual pre večere. Ako želite da čitanje bude deo dnevne rutine, uključite je pre spavanja. Ključ za zadržavanje dobrih navika je njihovo redovno obavljanje. Pojednostavite aktivnosti, učinite ih zabavnim i neka ne bude previše novih aktivnosti ođednom. Držite rituale i rutinu na snazi gde god i kad god možete, kako biste detetu koje se neprekidno menja okruženje i odnose učinili što sigurnijim i lakšim za dete.

Kako bi dalje sa odrastanjem trebalo razvijati navike kod deteta? Koje su, recimo, optimalne navike koje bi dete trebalo da usvoji do polaska u školu?

Uzdržavanje od kritikovanja i vežbanje pohvala na osobine i postupke, sa realnim očekivanjima doprineće izvesnijem stvaranju radnih navika, koje je proces koji zahteva angažovanost, vreme i posvećenost. Deca će nastaviti da rade i da se trude da svoj rad poboljšanju, sve dok su njihovi napori prepoznati i vrednovani.
Roditelji maštaju da njihova deca nauče da čitaju, pišu i računaju pre polaska u školu. U praksi se ispostavlja da deci unapred pripremljenoj za buduća gradiva postaje dosadno. Novo gradivo je za njih pokvarena ploča, pa se usled nedostatka izazova povlače, stagniraju, a po nekad i nazaduju.
Većina dece će do polaska u školu moći da: svoju odeću raspoređuje na mesto, rasprema sto, razvrstava veš, pakuje za školu, samostalno oblače uz povremenu pomoć sa vezivanjem pertli.

Šta raditi u situaciji kada dete uporno odbija da sarađuje, da li treba potražiti stručnu pomoć?

Vreme za igru počinje tek kada se završe domaći zadaci, a desert se služi samo kada se pojede sve iz tanjira. Određene faze razvoja će dete dovesti do većih otpora, negodovanja i oportunizma. Faze prolaze i zahvaljujući uloženom radu sa detetom ispunjom ljubavlju ne ostavljaju negativne posledice. Postoje izuzeci kada to nije tako. Razlozi su nekad u propustima ili roditeljskim greškama, a mogu biti i odraz razvojnih poteškoća deteta. Potražiti savet od psihologa ili pedagoga u vrtiću, školi ili drugoj ustanovi je poželjno i smanjiće moguće neželjene posledice. Potražiti pomoć, roditelja ne čini slabim, već odgovornim.

Kakvo je Vaše zapažanje, koje su osnovne greške koje roditelji prave u vezi sa izgrađivanjem radnih navika kod dece i koji su Vaši saveti u vezi sa tim?

Sve što roditelj danas uradi umesto deteta, sutra će se ispostaviti da je uradilo protiv deteta. Pružanje pomoći kada to nije potrebno je odmaganje.
U odnosu na pristup detetu u izgradnji njegovih radnih navika razlikujemo: preterano stroge i suviše popustljive roditelje.
Roditelji koji se postavljaju previše strogo i kruto uzrok su zbog koga njihova deca radne navike demonstriraju uslovno, dok su pod nadzorom i pod pretnjom kazne. Kada dete postane samostalno, upiše fakultet i odseli se u drugi grad ili drugu zemlju, postaje oslobođeno spoljnjeg pritiska i nametnute presije. Sa dosta truda i napora mlad čovek, student može dovesti sebe u red, naučiti da uči i kada ga niko ne tera, može sebe podsticati i motivisati da postiže uspehe. Spoljašnju motivaciju je poželjno zameniti unutrašnjom zbog toga što je ona gorivo koje će tokom celog života biti zdrav pogon.
Roditelji koji se postavljaju previše blago i popustljivo deci šalju poruku da obaveze koje imaju mogu da zanemare ili odlože. Traže se prečice ili olakšice kako bi se izbegli zadaci.
Prava dece i očekivanja roditelja trebaju biti usklađena, što se može postići postavljanjem granica i jasnih, konkretnih pravila. Granice nisu visoki zidovi na čijem vrhu se nalazi bodljikava žica. Njihova svrha je da pruže jasna pravila koja će biti posebno važna u teškim trenucima tokom kriznih perioda odrastanja, a i kasnije tokom života. Kada naizgled sve drugo prestane da važi, ostaje nam porodica, čvrsto utemeljena na poverenju i odnosu koji smo sa svojom decom izgradili.

Tekst je objavljen u dodatku, dnevnog lista Blic, Magazin, na inicijativu novinarke Milice Marković.