Жеља или воља – ко је крив?

Желим и хоћу. Однос који често поистовећујемо, и при томе грешимо. Фројд је разоткрио бројна подручја живота у којима су понашање и мотиви детерминисани несвесним потребама, страховима, анксиозностима и нагонима. Међутим,оно што из тих радова можемо да извучемо јесте да су сви ти људи снагом своје воље потискивали своја негативна, нездрава осећања. Ко год је долазио код професора тада, вољу је користио у сврхе потискивања и/или избегавања.

Жеља и воља нису исто. Јесте, жеља је оно што нас покреће. Али жеља без воље је изгубљена. Као брод без кормилара. У једном тексту, психолога Јовановића, Н., сам прочитала диван опис овог односа „ Између жеље и воље постоји одређено функционисање у поларностима. Воља захтева самосвесност, жеља не. Воља укључује могућност супротног или избор, жеља не. Жеља даје топлину, садржај, имагинацију, свежину и пуноћу вољи. Воља даје усмереност и зрелост жељи. Воља штити жељу, омогућава јој да опстане без превеликих ризика. Без жеље, воља губи животност и тежи да нестане у самоконтрадикцији“. 

Воља јесте заснована на нашој жељи, али је потребно разликовати их. Жеља је нестабилна јер је она обојена емоцијом, док воља представља однос према себи. У тренутнку када нешто пожелимо, ми смо мотивисани да то и остваримо. Проблем настаје када се емоције којима је жеља обојена промене или једноставно нестану, јер ми можемо осећати жељу неколико дана а онда она може нестати (зато је она нестабилна). То су обично они тренуци када „дижемо руке“ од тога. Психотерапеут Миливојевић, З., тај образац понашања назива обрасцем понашања неуспеших: „ за нешто се одушеве, надахнуто се томе посвећују неко време да би једног тренутка потпуно изгубили мотивацију и од целе ствари одустали или је одложили за неко будуће време.“ 

Воља има два облика, онај када желите нешто али то строго себи забрањујете. И онај, када себе натерате да радите ствари које не желите али их сматрате корисним.

Имати вољу, подразумева способност да се крећемо ка неким вишим циљевима и у тренуцима када нам то није пријатно и не желимо то. Коначно, она јесте виши облик мотивације, одговаран за оставрење циљева који нам нису тако близу.

Она је, у ствари, део једног комплексног бића, део човека.

Мирјана Марковић, психолог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.