Probaj da izađeš iz zone komfora
Šta je zona komfora? Pod njom se podrazumeva ono što nam je poznato, ono u šta imamo poverenja i ono na šta smo navikli. Tu nismo fizički ograničeni ali u njoj stvaramo svoju rutinu, poznati kolosek. Ona je udobna jer se u njoj osećamo sigurno, u njoj su ponašanja poznata, kao i naša razmišljanja i osećanja. Drugim rečima, to je mentalni prostor u kome živimo, gde postoje granice, gde imamo osećaj emocionalne sigurnosti u vezi onoga što radimo i u vezi odluka koje donosimo. Možemo je i nazvati relativnom predvidljivošću. I to jeste lepo. Ali do onog momenta dokle nam se ne jave želje koje iziskuju drugačije ponašanje i drugačije odluke, do momenta kada prepoznamo trenutak da želimo više i dalje.
Da se razumemo, zona komfora nije loša u potpunosti. Ona ima svojih dobrih strana, kao što je ta da nas zaštiti od dodatng stresa sa kojim se ne bi mogli nositi najbolje, ili od izražene anksioznosti. Ali ono što nas uvodi u njene loše strane jeste to da u njoj nemamo priliku da učimo nešto novo, da uradimo neke nove stvari, da se osećamo drugačije.
Pored banalnih stvari kao što je kafenisanje na istim mestima, sa istim ljudima, zonu komfora čine i mnogi „teži“ segmenti, a to su načini na koje smo navikli da mislimo, ograničenja koja posledicom tih razmišljanja sebi postavljamo, načini na koje procenjujemo sebe, isti kriterijumi kojih se držimo, pristajanje na razne kompromise koji nas vraćaju u zonu sigurnosti. Ovo često dovodi do toga da postavljamo sebi nemoguće prepreke, kao što je „neću uspeti“, „to je nemoguće“ i sl. A kada dođemo da zaključka da nećemo uspeti, onda polako odustajemo da svoje želje i snove pretvorimo u planove koje treba realizovati.
Grčevito držanje za zonu komfora je posledica rigidnosti u mišljenju, a kada nam je mišljenje rigidno onda imamo iracionalna uverenja koja zaustavljaju razvoj naših potencijala, sputavaju naš lični razvoj i nove spoznaje.
Izaći iz zone komfora je rizik. Zašto je onda dobro izaći? Zato što je preuzimanje razumnog rizika jedan od kriterijuma psihičog zdravlja. Kako se u REBT psihoterapiji navodi, emocionalno zdrava osoba sklona je da preuzima rizike i pokušava da ostvari to što želi, čak i onda kada postoje veliki izgledi da bi ovi pokušaji mogli propasti. Ovde se ne misli da skočimo sa litice pa ko preživi pričaće, već se radi o osobi koja teži da bude avanturista ali sa oprezom.
[youtube]http://youtu.be/h8tHIi5ebEM[/youtube]
Naravno, nije prijatno izaći iz ovog prostora. Nekome to ide lakše, nekome teže. Postoje razni načini, ali najbolje da se to čini korak po korak. Za početak, važno je da prihvatimo sebe takvim kakvi jesmo, nesavršeni i pogrešivi. A onda da donesemo odluke.
Ako stavimo sve na papir i vidimo gde smo, i ne dopada nam se, onda, ajde da se pomerimo. Jeste, možemo da tresnemo glavom o zid, ali ćemo onda znati i šta da izbegavamo. Ako odlučimo da donesemo odluku, koja je van naše zone komfora, uvek se zapitajmo, šta je najgore što može da se desi? U tom slučaju imaćemo jasniju predstavu o tome šta možemo izgubiti i još važnije, šta možemo dobiti. Ako smo sami, i nezadovoljni zato što smo sami, šta nas sprečava da, recimo, osmišljavamo načine na koje bismo sve mogli da upoznajemo nove osobe kao moguće partnere? Šta bi u tom slučaju bilo najgore? Da budemo odbijeni? Koliko je to zaista loše? Do nepodnošljivosti? Pa šta ako nas odbije? Da li bi to umanjilo našu vrednost kao ljudskog bića? Naravno da ne bi. Ali smo probali, to je jako važno, jer znamo da mi možemo nešto da uradimo.
U odluci da izađemo iz svoje komfor zone, možemo da razlikujemo one izlaske koji su na dnevnom nivou, kao što je ustajanje u 6 časova ujutru umesto u 8 časova da bi postigli, recimo, da naučimo sve za taj dan, i one koji su vezane za dugoročne ciljeve kao na primer, davanje otkaza na poslu koji ne zadovoljava naše potrebe. U prvom slučaju možemo da odlažemo ustajanje i tako ostanemo u svom prostoru udobnosti, ali i bez naučenog gradiva koje smo planirali što nas, opet, remeti strahom od neuspeha, recimo; a u drugom, možemo ostati na tom poslu i biti anksiozni zbog neizvesnosti kako ćemo izdržati ovaj mesec i biti nezadovoljni. U oba slučaja, ne bi znali kako bi bilo sa druge strane.
Ideja je da emocionalna zdrava osoba teži zdravom balansu između trenutnih i budućih zadovoljstva. Takva osoba je spremna da izdrži nelagodu u sadašnosti ukoliko je to u njenom najboljem interesu i ukoliko vodi dobicima u budućnosti, a i takođe ume da uživa u kratkoročnim zadovoljstvima onda kada ona nemaju nepovoljne dugoročne posledice. Izlazak iz komfor zone predstavlja prvi korak ka dugoročnom hedonizmu. Taj korak nije lak, jer sa sobom nosi nelagodu zbog neizvesnoti ili obilja mogućih scenarija. Za svaki trud, za svaku promenu, potrebno je uložiti napor, savladati teškoće u raznim oblicima ali sve je to neophodno na putu ličnog razvoja.
Mirjana Marković, psiholog