Monthly Archives: новембар 2014

Пробај да изађеш из зоне комфора

Шта је зона комфора? Под њом се подразумева оно што нам је познато, оно у шта имамо поверења и оно на шта смо навикли. Ту нисмо физички ограничени али у њој стварамо своју рутину, познати колосек. Она је удобна јер се у њој осећамо сигурно, у њој су понашања позната, као и наша размишљања и осећања. Другим речима, то је ментални простор у коме живимо, где постоје границе, где имамо осећај емоционалне сигурности у вези онога што радимо и у вези одлука које доносимо. Можемо је и назвати релативном предвидљивошћу. И то јестe лепо. Али до оног момента докле нам се не јаве жеље које изискују другачије понашање и другачије одлуке, до момента када препознамо тренутак да желимо више и даље.

Да се разумемо, зона комфора није лоша у потпуности. Она има својих добрих страна, као што је та да нас заштити од додатнг стреса са којим се не би могли носити најбоље, или од изражене анксиозности. Али оно што нас уводи у њене лоше стране јесте то да у њој немамо прилику да учимо нешто ново, да урадимо неке нове ствари, да се осећамо другачије.

Поред баналних ствари као што је кафенисање на истим местима, са истим људима, зону комфора чине и многи „тежи“ сегменти, а то су начини на које смо навикли да мислимо, ограничења која последицом тих размишљања себи постављамо, начини на које процењујемо себе, исти критеријуми којих се држимо, пристајање на разне компромисе који нас враћају у зону сигурности. Ово често доводи до тога да постављамо себи немогуће препреке, као што је „нећу успети“, „то је немогуће“ и сл. А када дођемо да закључка да нећемо успети, онда полако одустајемо да своје жеље и снове претворимо у планове које треба реализовати.

Грчевито држање за зону комфора је последица ригидности у мишљењу, а када нам је мишљење ригидно онда имамо ирационална уверења која заустављају развој наших потенцијала, спутавају наш лични развој и нове спознаје.

Изаћи из зоне комфора је ризик. Зашто је онда добро изаћи? Зато што је преузимање разумног ризика један од критеријума психичог здравља. Како се у РЕБТ психотерапији наводи, емоционално здрава особа склона је да преузима ризике и покушава да оствари то што жели, чак и онда када постоје велики изгледи да би ови покушаји могли пропасти. Овде се не мисли да скочимо са литице па ко преживи причаће, већ се ради о особи која тежи да буде авантуриста али са опрезом.

YouTube Preview Image

Наравно, није пријатно изаћи из овог простора. Некоме то иде лакше, некоме теже. Постоје разни начини, али најбоље да се то чини корак по корак. За почетак, важно је да прихватимо себе таквим какви јесмо, несавршени и погрешиви. А онда да донесемо одлуке.

Ако ставимо све на папир и видимо где смо, и не допада нам се, онда, ајде да се померимо. Јесте, можемо да треснемо главом о зид, али ћемо онда знати и шта да избегавамо. Ако одлучимо да донесемо одлуку, која је ван наше зоне комфора, увек се запитајмо, шта је најгоре што може да се деси? У том случају имаћемо јаснију представу о томе шта можемо изгубити и још важније, шта можемо добити. Ако смо сами, и незадовољни зато што смо сами, шта нас спречава да, рецимо, осмишљавамо начине на које бисмо све могли да упознајемо нове особе као могуће партнере? Шта би у том случају било најгоре? Да будемо одбијени? Колико је то заиста лоше? До неподношљивости? Па шта ако нас одбије? Да ли би то умањило нашу вредност као људског бића? Наравно да не би. Али смо пробали, то је јако важно, јер знамо да ми можемо нешто да урадимо.

23112014711
У одлуци да изађемо из своје комфор зоне, можемо да разликујемо оне изласке који су на дневном нивоу, као што је устајање у 6 часова ујутру уместо у 8 часова да би постигли, рецимо, да научимо све за тај дан, и оне који су везане за дугорочне циљеве као на пример, давање отказа на послу који не задовољава наше потребе. У првом случају можемо да одлажемо устајање и тако останемо у свом простору удобности, али и без наученог градива које смо планирали што нас, опет, ремети страхом од неуспеха, рецимо; а у другом, можемо остати на том послу и бити анксиозни због неизвесности како ћемо издржати овај месец и бити незадовољни. У оба случаја, не би знали како би било са друге стране.

Идеја је да емоционална здрава особа тежи здравом балансу између тренутних и будућих задовољства. Таква особа је спремна да издржи нелагоду у садашности уколико је то у њеном најбољем интересу и уколико води добицима у будућности, а и такође уме да ужива у краткорочним задовољствима онда када она немају неповољне дугорочне последице. Излазак из комфор зоне представља први корак ка дугорочном хедонизму. Тај корак није лак, јер са собом носи нелагоду због неизвесноти или обиља могућих сценарија. За сваки труд, за сваку промену, потребно је уложити напор, савладати тешкоће у разним облицима али све је то неопходно на путу личног развоја.

Мирјана Марковић, психолог

Како да вас брига не поједе

„Не бих могла да поднесем да не знам целу истину.“
„Не смем да се покажем као лош у сексу, шта ако ме због тога напусти?“
„Бојим се да ми се не врати панични напад.“
„Морам да приметим када ми се појаве први знаци болести!“

Осећање забринутости јесте здраво, јер служи томе да нас припреми за могуће изазове и сачува од срљања у опасност. Међутим, уколико забринутост прелази у учестали, исцрпљујући страх од тога да ће нешто лоше да се догоди, онда се ради о проблему анксиозности. Бринемо се око тога да ли имамо разлога за бригу, па на све то се бринемо зато што се превише бринемо. Желимо апсолутну контролу над собом и својим окружењем, и тражимо гаранцију да смо безбедни и вољени. Све је то друштвено прихваћено, времена су нестабилна, и сматрамо нормалним да захтевамо сигурност за себе и своје ближње.

Времена јесу нестабилна, али да ли сте икада размишљали о томе да су одувек таква била? И нико никада није имао јасну потврду да му је обезбеђена срећна будућност. Варка је у томе што често верујемо да уколико подвргнемо себе тортури страха и сумње, моћи ћемо да предупредимо евентуалне неприлике. Међутим, ова унутрашња пресија једино води ка томе да патимо, повлачимо се из свих ситуација у којима видимо могућу претњу или трошимо своје време тражећи бесконачне потврде да смо сигурни. Ни тело не трпи овакав притисак, већ реагује низом психосоматских реакција, нарочито ако је стрес хроничан.

Када забринутост пређе у анксиозност која нас изједа и спречава да урадимо оно што желимо, како можемо да помогнемо себи? Навикли смо да се окупирамо тиме како да по сваку цену спречимо да се нешто лоше деси, јер нам сценарио наступајуће несреће делује неподношљиво мучно. Обузима нас узнемиреност при самој помисли на лош исход, јер нисмо оставили себи могућност да са њим изађемо на крај. Оно што би требало да урадимо јесте да тај катаклизмични догађај приближимо себи и учинимо га мање застрашујућим. Плашите се да ће вас партнер напустити? Замислите да вас напушта, и шта је реалистично да ће се потом десити. Свакако да ће наступити период туговања (како истраживања кажу, готово увек краћи него што мислите!), али можете да нађете начин да наставите са животом и пронађете друга задовољства, па и другог партнера. Плашите се да га никада нећете пронаћи? Колико год да ово звучало узнемиравајуће: замислите ваш живот у коме заиста немате партнера. Шта би могло да вам причини задовољство осим романтичне љубави? Помагање људима и животињама, одржавање блиских пријатељства, успех у послу, науци, уметности? Не морате да будете нови Тесла, али можете да будете неко ко ће оплеменити свој живот и животе других, и пронаћи срећу у свету који нуди бескрајне могућности за развој, као и за хедонизам. Колико вам је сада страшна помисао да вас партнер остави? Са овим начином размишљања, вероватно је да ћете имати мању потребу да му проверавате поруке на телефону у тензији да откријете потенцијалне знаке преваре и напуштања. Нестанак оптерећености води ка томе да слободније уживате у заједничким тренуцима, доносите рационалније одлуке и да обоје будете задовољнији у односу.